Учитељ

саучешћа у раду нити долазе на зборове. Ако се нашим учитељицама примети, да немају довољну спрему, онда ће вам очи извадити, док међутим у Пруској учитељице код своје спреме, која је много виша, него ли једна петоразродна и шесторазредна, Виша Женска Школа у нас, траже већу сирему! О томе, пак, да ли која учитељица код нас прати педагошку књижевност — не може бити за огромну већину ни збора! А ако би се пак с друге стране позаб»вили последицама надриваспитања и надрицивилизације, коју већина наших учитељица својим примером нагло шири у нашем народу, отишли би врло далеко, па с тогв завршујемо с напоменом: да се оно, што се не заслужује, може лако и одузети! С тога на посао, српске учитељице, јер још није касно!

Јена. Ок.

———- —вњ=— -—

из УЧИТЕЉСКОГ ЖВЖИВОТА

РАЗГОВОР СА ЈЕДНИМ УЧИТЕЉЕМ

Некако првих година после другог српско-турског рата, седео сам у сеоској механи и разговарао се са сељацима о летипи, киши, и т. д., док уђе у механу један средовечан човек, у оделу наше браће Македонаца, са широким Фесом на глави и опанцима на ногама и заседе за сто спроћу мене. Његов чисти говор којим је потражио од механџије кафу а македонско одело, привукло је моју пажњу на њега. Он је то опазио и кад нам се једном очи сукобише, упитаће ме:

— Јесте ли ви учитељ господине :

— Јесам и казах му своје име.

— И ја сам; па казавши ми своје име, приђе к мени и руковасмо се. Признајем радо, да ме је то не само изненадило, него чак мало и збунило. Он је то спазио, па ће ми рећи:

— Вас јамачно буни ово моје одело; али, ако је по вољи, могу вас о истинитости мога тврђења и уверити. — Па и не сачекавши мој одговор, почео је вадити и развијати пасош и неке хартије, из којих сам летимице и неузимајућиих у руке прочитао, да је учитељ у Дебру или дебарском крају.

Разуме се, да смо се после тога нашли за једним столом, и како ме је вазда иптерссовало да што више сазнам о тим класичним орпским крајевима, почео сам га обасипати разноврсним питањима.