Учитељ

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД 9299

3, у какав положај треба ставити учитељску проресију, да би могла · привући јаче умне снаге, као најјачу гаранцију за сваки напредак. Расправљајући ова начелна питања, г, писац излаже стање бугарских школа пре ослобођења, упоређује их с данашљим и налази, да школе пре ослобођења и ако нису биле уређене према захтевима сувремене педагошке науке, ипак су стајале на сталнијем земљишту, јер су одговарале карактеру и потребама народа, који их је својом ипицијативом подизао пе жалећи никакве жртве за свој умни развитак. Данас пак, кад је држава увела све у своје руке, народ је постао равнодушан и према школи и према учитељу. Више и средње школе држава је уредила у бирократском духу и наука је постала срество, да се у држави дође до бољег чиновничког положаја. Школе постадоше Фабрике за лиферовање чиповника. На место тесне везе и солидарности која је пређе постојала међу учитељима и општинарима у заједничком раду на просвети народној, данас је наступила омраза, јер је држава одвојила учитеља од општине и забранила сваки други рад, сем рада у школи. И онда није никакво чудо, што народ почиње друкчије гледати на школу и што с дана на дан постаје хладнији према установи, коју је пређе тако брижљиво пеговао.

Ако овако и даље остане, ако држава и у будуће буде своје прсте свуда мешала, наш ће народ остати за дуго у доба детињства а такав народ не може никада да живи срећним животом. Потребно је све више развијати приватну иницијативу у самом народу и будити љубав према школи, која је толике плодове дала пароду у доба буђења националне свести његове, А да би се то постигло, треба у закону и наредбама школским да веје лух, који ће одговарати карактеру и истинским потребама нашег народа. Сваку новину, вели писац, треба добро проучити и увести је онда, ако у истини одговара нашим домаћим приликама и потребама. Из богате културе других народа треба пажљиво одабрати само оно, што се одмах дајеу живот увести. Ококови су опасни и убитачни у животу једног народа. Горка искуства из прошлости треба имати па уму увек, кад“ год се мисли корачати напред.

У реду ових мисли о школама, писац видно истиче захтев, да се једном тачно одреди граница, докле држава има права утицати на народно образовање, а одакле настаје брига самог народа. Нико држави не одриче право да се брине за народно образовање, али њена брига не сме тако далеко ићи, да прелази п оне границе, преко којих се иде правце у гажење права народне самоуправе, гарантоване Уставом земаљским. Држава има своје школе, које јој спремају нужни контигенат чиновника, али и општина треба да има своје