Учитељ

376 УЧИТЕЉСКИ ДОМ

почело подизати палу и осумњичену заставу српског родољубља из прашине, у коју су је испустила наша бујна и тренутна патриотска друштва.

Али и ако је оно овако напредовало, јоште није оно на оној висини, са које би свакоме доказивало вредност нашега учитељства. Јоште оно није постигло идеал, коме се почело тежити од постанка његова. Јоште није успело ни то, да буде снага са очима, а камо ли да већину учитеља види у своме удружењу. Од 1800 учитеља трећина, су чланови Учитељског Удружења, а две трећине никако и не мисле о њему. Од куда оволика немарност код учитеља и учитељица према удружењу, коме вредност признају и највећи противници његовиг — То је питање, које се само намеће свакоме пријатељу његовом; то је питање будућности овога удружења, — то је питање, које би требало у засебном чланку разрадити, а ја га се овде узгред, дотакох, како би по моме мишљењу један од најважнијих разлога тога немара могао изнети.

Доказана је истина, да најбоље напредују она удружења која својим члановима доносе сигурну и одређену корист. Може та корист за богатије бити и умна и морална.

_али за зиротније сталеже, којима је опстанак често у питању, умна и морална корист не могу дуго и непрекидно бити импулс за испуњавање дужности према удружењу. И ма како били образовани наши учитељи, опет они не могу остати вечите идвалисте. Домаће неприлике, политичка, гоњења, несигурност и места и положаја и у опште груба стварност од првога дана учитељскога живота руше зрно по зрно од њихових идеала, докле у већине (баш у оних, који су се увек више одушевљавали) не затупе овећања према свему што је лепо, узвишено и родољубиво. Никаква, политичка владавина не може то изменити. Зуб времена. остаје -на сваком идеалисту. А учитељско удружење до сада. је пружало огромној већини идеалне користи. Врло мали број чланова у крајњем случају имао је и материјалне ко-