Учитељ

ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ

«Холи ми, лиро, познанице стара, Видим те добро п без наочара,

Ко стара воћка кад венути стане, Грана за граном осуши с и пане; Спрема с' да пође са овога света Без једног листа, без и једног цвета; Без страха '·ека и на ветрић мали, Спокојно да се доле у гроб свали. Што је год могла то је она дала

Не тражи д. јој ко год рекне: хвала! Тако смо и ми проживети знали Ми смо певали».

И пуче жица, и умукну песма, а копрена вечности омота и заклони од отију наших великана свога.... Тихо као лептирак, миро као дах невинашцета, остави нас Он и оде, оде за навек.... Велика душа Његова вину се у царс:во својих сањарија, оде жудно своме идеалу, вечнсоти....

Па ко беше Он... Који је тај човек за, ким се — у ово несрећно доба — толике сузе лију 7...

Великан, љубимац Бога и природе — песник... У црним данима Његова је песма одушевљавала а у бурним стишавала. У свако, прилици Он је умео проговорити и свака се речца Његова гутала. Узвишен нада. свим говорио је искрено, топло, од срца,