Учитељ

410 УЧИТЕЉСКО УДРУЖЕЊЕ

тим пажњу на по неке ствари, остављајући сваком од вас, да сам о њима самостално уверења тече.

Ми смо дужни, као што вам је познато, и по законима наше земље, п по природи нашег положаја и задатка, одликовати се љубављу према школама, Ми те љубави, смем казати без икаква прекора савести, пуно имамо. У том погледу можемо сасвим слободно сваком рећи, да ником ништа не дугујемо, јер ми редовно сваке године полажемо рачун о свом раду у школи и редовно нам сваке године дају врло добре и одличне квалификације — и представници највише просветне власти и представници општинске школске власти. Ми смо једини државни радници у нашој земљи, који редовно сваке године полажемо рачун о свом раду, и редовно сваке године добијамо похвале као радници. Ми смо једини државни радници у нашој земљи, који награде не тражимо, ако радили нисмо. Ми смо једини државни радници у нашој земљи, којима закони не дају награду, ако нам је рад добар, него само онда, ако је рад врло добар или одличан. '

Као што видите, погодбе за наш живот као просветних радника, долаве у погодбе понајтеже природе, али, и ако тако стоји, доказали смо сваком, да ми хоћемо да радимо, да ми имамо љубави према школи и да учимо омладину свему ономе, што су науке о васпитању основним школама у задатак ставиле. Ми емо редовно сваке године, од како нас је, као пријатељи школе и њеног напретка тражили реформе основ. наставе и бољи положај њених радника, али запамтите сви добро, да никад, али никад, нисмо тражили ни на нашим месним зборовима, ни на нашим скупштинама, да не желимо полагати рачун о свом раду. Ми смо увек тражили контролу над радом, али контролу искрену, савесну, која се нигде не сме поругати правди и човечјем достојанству. Нашим досадашњим радовима у школама у вези с нашим погледима на контроле рада, можемо се поновити. То нам је чисто оружје — као сухо злато — са којим можемо сваком на сусрет изаћи.

Сем овога, што сам до сад напоменуо, код нас се види и ово. Ми имамо своје удружење, које се, како ми се чини, одржало више но и једно друго удружење у нашој Краљевини. Ми имамо свој лист који је у последњим годинама заузео угледно место међу књижевним листовима. У колико ми је познато о њему лепо мисли Дитесов лист, који у Бечу излази; о њему лепо мисли и чувена редакција „Руске Школе“; о њему лепо мисли велики број угледних књижевника; њега хвале српски учитељи ван наше Краљевине; њега, хвале хрватски, чески и бугарски учитељи. Ово су све карактерни знаци, да ми, учитељи, поред рада у школи, пратимо и науку и да се уса-