Учитељ

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД 451 ције, којима учитељи хоће да се подаду противу нехата од стране породица, општинских школских одбора, јавних радника различ нога положаја, противу потајног или отворенога непријатељства,

евештеничкога — човеку се не може на ино, него да овим радницима ода поштовање, које им и сам изјављујем.“ Да покаже још боље, са колико се тешкоћа имају да боре

школски надзорници, г. Шеко нам износи цитат из једнога извештаја, писана ове 1894 године влади Француске републике:

„ „Није ми потребно нарочито истицати, да је закон о обавезној настави савршено непознат и да комивије не постоје ни у једној општини. Дух опозиционе самосталности пробија и у најмања села, и административне су власти врло често ва свим невмоћне да савладају лаколна противљења. Не само што се не води рачун, о овом закону, него се шта више колико св год може, про-

тиве школама, које се на основу њега установљавају; у овоме се тера толико, да чак одричу и локале за смештај јавних школа. •

„Што се пак тиче кантоналних изасланика, који имају више утицаја на породице него ли учитељ и који су уз то и независнији, они као да сматрају своје знање као чисто почасно, те с тога зар и не врше дужности са њим скопчане. Нека се, покрај овога не заборавља, да у учитељскоме персоналу има радника, који су не само стари и заморени него с» још у раду држе рутине.

Лако је после овога увидети, са каквим се тешкоћама морају борити школеки надзорници. А што они, и крај свега тога, могу показати у раду успеха, то је знак, да они престављају једну силу, која стоји држави на расположењу да њоме управља и по потреби је подржава, како би се у рад учитељекога особља унело више јединства, које би морало бити последица јачега импулса, (подстицања) педагошкога. Јединство у раду не може се замислити без овакога подстицања. А ово би се, помишљењу г. Џеко-а, могло лако постићи, јер су у већини случајева међусобни односи учитеља према надзорницима онакви какви треба да су, и да је среће да се надзорници не крељу често, са својих места, ови би односи могли бити још искренији, поверљивији па и плоднији по својим последицама. „Нека се учитељи осећају као радници на једном истом послу, најплеменитијем међу свима, као војници који се боре под једном истом заставом, сједињени истим заједничким идејама, у овој заједници нека им је снага, извор храбрости и надметања, разлог да се узајамно поштују и да поштовање задобијају, ето то је оно. о чему бих ја рад био да сам уверен боље, него ли што сам“. Да се постигне овака солидарност требало би да учитељи, ма како различни били по евојој спреми и погледима, приближно бар истим