Учитељ

нЕеДАрОШкКИ преглед 459

вам већ казао. У свима овим школама подједнако, чини ми се нвдостаје културе, васпитања, стварања добрих навика и укуса за обравовање духа, а у томе је управо животворна силв сваке добре наставе. А све је то само последица, која истиче отуда, што се нема пред очима један узвишен циљ, који би се постивао, ма разнин срествима, али истим путем и начином, те би послужио као веза којом се чува и одржава јединство И ако бих се смео јасније изразити, тај циљ, који би требао свима да лебди пред очима, треба да се састоји у томе: — културом, темељним васпитањем духа и срца, сачувати Француску од политичке и моралне пропасти, коју јој многи проричу, због које јој пријатељи страхују“ и од које је не може обезбедити никаква привилегија ни племенска ни историјска. Кад се имају за собом такве скорашње чињенице, као ште су јунски дани 1848, 1851 и другога Царства, плесбисцит од 1870 и Седан, Комуна, [81], а данас још буланжизам; кад се уз то помислим на општи положај у Европи — има се доиста ра шта бити на опрезу, отворити што но се каже, четворе очи и чувати се. Приликом мојега надеорничкога обилажења разних школа често су ми падале на ум рвчи једнога американскога публицисте, упућене његовој рођеној земљи: „Добри људи спасавају своју отаџбину, али они то могу учинити само онда, кад су и други кадри да се одушеве и пођу за њима, угледајући се на пример који им они дају. Кад је друштво у опадању, може настати доба, у које ће се добри људи узалуд борити противу узрока, који пропасти воде. Ханибал не може спасти Картагену; Демостен није могао спасти Атене, па ни сам Христос није могао зауставити опадање и пропав Јерусалима и јеврејске отаџоине. Има народа који падну често тако ниско, да се не могу избавити. Да ли смо ми дотле дошлиг Ја се надам да нисмо, али да би ова нада постала делом, треба сложно да раде сви родољуби пи Хришћани.“ Овако говорити, не значи ли говорити као човек и добар грађанин без илузија страховањаг Јест, образовати једну одабрану а популарну масу добрих људи који би се одликовали искреношћу, поштењем и храброшћу, а покрај њих, васпитањем утицати на остале чесите људе да буду „кадри одушевити се и поћи за њима,“ у томе је највећа услуга коју основна школа може учинити нашој земљи“.

Колико ли бисмо тек ми имали разлога узети добро на ум ове речи американскога публицисте, кад пм тако одличан педагог и патриота моћне Француске придаје оволику важностр О овоме би питању доисга требало да се у нас много размишља.

Врање, Св. Ст. Симић