Учитељ

БЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 468

пдеалних породица у нашем народу, нема оне дивне чедности и питомости, која је пружила масу огромна, материјала нашој књижевности и која ће отхранити читава доцнија поколења узоритом душевном храном. О њој ће се некада говорити, као о далекој магловитој прошлости, која је постојала вековима на овом суморном парчету Србинове земље, али је требало да се јави само једно поколење, које је заборавило своју прошлост и своје назначење, па је збрисало ту драгоцену тековину минулих векова и она је ка нула у пропаст... Загледајмо само у.данашње народне, нарочито сеоске породице, шта ћемо тамо опазити; — Најгрубље облике породична живота, испољене у“ непоштовању светиње, дивљачкој грдњи п псовци, деспотеком и грубом понашању мужа према жени, оца према деци. браће према сестрама и веома често у душманском боју и крвопролићу. А шта видимо у данашњем нашем друштву (. Шта видимо у целој земљи и свима њеним установама 2 — Па је. ли чудо, што смо тако дубок» пали, да ни лека, својој бољци не можемо наћи!.,“ : Напослетку, писац завршује са врхунцем и круном нашег целокупног делања на њиви народног нам живота и ставља на душу нашим свештеницима и учитељима најсветији аманет наш, велику Србинову мисао овим речима: „То је онај најдрагоценији извор Ср бинове среће, из кога је планула прва варница, слободе српеке, из кога су самоникли највећи узори дивовска јунаштва, који нам је дао најсветлије и најузвишеније примере родољубља и пожртвова ња. Народно уједињење, Велико Српство и Србија — та велика мисао треба да их загрева п одушевљава за рад, за вршење њихова позива; да управља свима њиховим тежњама ин радовима, да. их води кроз све ставе трновита пута, који их у народу очекује За ову мисао свештеник и учитељ морају се заложити пелим би ћем својим, морају јој посветити сву снагу и жртвовати јој сва задовољетва и личне интересе. Ако јоши они занемаре ово најдрагоценије наслеђе наших славних минулих поколења, ако и њих понесу собом таласи сувремена егоизма, нерада и немара према својој земљи, према своме роду, онда се остварење мисли српске не може никада дочекати. Но, надајмо се, да свештеници и учзитељи неће изневерити своје најсветије задатке и заборавити бесмртну прошлост својих претходника; надајмо се, да ће они хтети и умети оправдати народна очекивања и показати се као достојни потомци оних народних великана, који умедоше створити у народу најплеменитија убеђења и повести га на пут славе, слободе и јунаштва. Њихове удружене снаге нека поведу народ к добру и на-