Учитељ

га тоншка ПИСМА 419

Тако ја премишљах и, право да ти кажем, био сам сад незадовољан и с предавањем, и с децом, и са самим собом. А готово понајвише ме једило оно, што ми деца одговоре одмах чим ја питање изустим, Некако било би ми милије, да су се мало размишљала, па онда одговарала. Онда би ми се чинило да одговоре ваде из душе; а овако ми изгледаше да одговор стоји на врху језика и деца га само гурну на поље. А ја осећање милосрђа нисам хтео садити по језику, него у душу сам га хтео унети тако, да му се жиле тамо дубоко гранају. У

И сад сам осећао потребу да с ученицима говорим још о милосрђу. Али не да понављамо исто, него да на други начин што дубље и јаче усадим у душу оно, што је, по свој прилици, само озго пливало. И, готово случајно, паде ми на памет, да изведем с ученицима једну саморадњу. Крајње време беше да ученике даље не остављам да седе и чекају, зато одмах одпочех. И ако нисам све тачно смислио како ћу изводити, знао сам шта хоћу и како ћу у главноме радити. Приђох ученицима и започех овакав разговор: | __ Све сте запамтили лепо и лепо сте ми одговорили. Ја знам ла то нећете заборавити. Али не знам да ли ћете збиља и радити тако као што велите да треба радити; да ли ћете и ви бити увек милостива срца као онај Самарјанин.

Хоћемо, хоћемо, рекоше ми деца.

Почекајте мало, мислим ја, — имамо још да се о том разговарамо. То „хоћемо“ рекли сте ми већ, па ми није било довољно. -

— Добро, добро, рекох ја, — то ми је мило. Али хајде сад сваки да се размисли добро о томе што је до сад ма којом приликом учинио, за шта би се казало да је био милостив или немилостив. Сећајте се у чему