Учитељ

410 ПЕДАГОШКА ПИСМА

ту нашао» — Исти посао и положај, изазива у главноме иста осећања и исте мисли. Готово тако исто чинило се и мени, кад сам постао учитељ.

Што ми се у писму жалиш како ти је тешко и како се бориш с многим незгодама, у томе те нећу много тешити. Такав је учитељски посао. А ти, кад си се решио бити учитељ, "мислим, да ниси очекивао овамо нека благовања. Јер човек, који у себи има снагеи воље за рад, и не тражи све сама уживања. Знаш како оно лепо вели наш песник Јакшић: |

„Две преда мном стазе стоје:

Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје.

Идем трњу да се врнем.

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека: – Нек' по цвећу жене газе,

А трње је за човека,“

У осталом доцније ан већ видети, да и наш, учитељски позив није баш свуда трновит. Наћи ћеш и ту нечега што ће те раздрагати и што ће ти се милити у нашем послу и позиву. И учитељски позив има својих красних страна, има својих сласти које блаже и сладе горчину његову. То је као оно што ружа има свуда по себи трња, то јој трње траје и летим зими, оно гребе и боде онога ко с њом посла има: али опет је ружа краљица цвећу. Њен красни цвет и још лешши мирис, чине је милом и дају јој првенство међу

толиким цвећем без трња А наш /тчитељски позив јесте пун трта, али у том трту има и ружа.

Ти ми се даље жалиш како си често незадовољан успехом у школи. Велиш: „предајем све како сам у Учитељској Школи учио да треба предавати и деца одговарају добро; али сам ипак незадовољан. Све ми се чини да би то могло бити боље“