Учитељ

854 РАЈУ ВИ СЋОКО ВО БУР

душевних моћи, што сео њима говори као о објектима или о особама, које се указују на позорници свести, потпомажу се или опиру међусобно и нестају исто тако самостално, као што се и појавиле.

У колико су корисни, а понекад и неопходни изрази у сликама, то они ипак доводе до опасности, да се слика не прими уместо ствари. Сасвим је природно поређење свести са позорницом, на којој се одиграва наш душевни живот, јер је потребна била претпоставка, да се представе одржавају у стању несвесном, да би њихова репродукција се могла учинити појмљивом. Када се пак према томе приписала представама и нека бесмртна даља егзистенција, а њезине промене свођене просто на то, да оне из незнаних складишта несвесне душе у свест прелазе и обратно, морале се представе саме од себе претворити у објекте или у бића, метаморфоза, при којој су имали мање или више удела и остали догађаји. Првобитна грешка, која је повлачила за собом и остале, лежи овде у Фикцији једне од њезине садржине независне свести. Ну таке свести, која би се према нашим унутрашњим доживљајима односила као позорница према глумцима, нема никако. На против, свест је у сваком моменту идентична са оним унутрашњим доживљајима и само потреба, да целину свести обухватимо у један појам, оправдава, што ми свести насупрот стављамо поједини догађај, као њезин саставни део. Тај израз пак хоће само да означи, да је тај догађај један од многих догађаја из којих је у даном моменту управо свест састављена.

Свест дакле није непроменљива трајна позорница на коју долазе и са које одлазе душевне појаве, но је она управо то само долажење и одлажење, сама није ништа друго, до непрекидан унутрашњи доживљај који се мења непрестано. Па као што је свест само целокупност наших унутрашњих искуства, тако је и свако по-