Учитељ

856 РАВЗ ВИВЕ во јЕ

ђашње. Нас не сме завести нетачан начин изражавања у обичном животу, који ни у овом случају није остао без утицаја и на научни говор. Ми говоримо о осећању бола, па и о осећању топлоте и хладноће, притиска и мишићном, шта више и о чулу осећања у коже. Ну та означавања казују само, да се са поменутим осећајима спајају нарочито и лака интензивна осећања, а зацело не доказују, да се све ово тиче само осећања, а не у исто доба и опажаја и представа. Кад се усијано гвожђе дотакне наше руке то ћемо дабогме осетити јако осећање бола; али се не можемо ослободити и опажања, да је наша рука, а не који други део тела подутиском тогајакога бола.

Нарочито је имала много да претрпи воља од оваког раздробљавања наших унутрашњих догађаја. Све док воља не води спољашњим радњама, дотле јој се обично одриче свака егзистенција: говори се о неком желењу које тек у тренутку хотимичнога покрета може постати вољом. Као да би могло постојати желење, па основно узевши и чуствовање, кад не би било хотења ! И зар је оправдано одрицати вољи постојање с тога, што спољашњем ефекту њезину стоје препреке на путу, или што борба између разних подстицања не даје, да се до учинка дође Зар није природније уместо да схватимо хотење као Функцију, која споља прилази осећању и желењу, ове управо сматрати као каснија дејства, која се Функцијом воље у нама стварају пре но што и за време док она изводи учинак изван нас:

Пошто је поречен сваки значај вољин по осећање, то је тим природније да се није могло допустити, ни да оно има какве вредности по сазнање. Безвољно спаја логично мишљење представе које му опажање и памћење справља и то тако, да би уместо онога чувенога „ја мислим“ згоднији био израз „у мени мисли“. И ако се, ослањајући се на Љанта разликовала „спонтаност“ мишљења од рецептивности при опажајима, то

Мас И