Учитељ

116 О ДУШЕВНИМ БОЛЕСТИМА И ВАСПИТАЊУ

и лангубљено, па држе децу у учионичкој запари од 1 до 12 и од 2 до 6 часова, често и без пуштања на одморак. Наравно, да од тога мора патити дечији мозак и дечији душевни развитак, и наравно да онда мора бити све више ненормалних мозгова, све више наклоних на душевне болести. Паметан и савестан учитељ ралиће васпитачки посао одмах с почетка, а и доцније преко целе године, увек са истом преданошћу, поступно и понајлак, А кад у мају и јулу наступе врућине, он ће извести децу из учионичке запаре у школски врт или школско двориште, па ће држати наставу напољу, на отвореном ваздуху, у хладу каквог лиснатог дрвета, не журећи се више но иначе, не претоварујући децу умним радом, и не држећи их ни минута више у школи но што је прописано законом. Тако радећи сачуваће и себе и децу од штетног утицаја на душевно злравље који врше велика врућина и запара.

6. Цивилизација, са својим великим напрецима и својим све већим захтевима од ума, без сумње је један. од врло важних и дубљих узрока душевном обољевању. У потврду тога најбоље говоре оне цифре које су изнете одмах у почетку овог чланка. У опште се рачуна да у оном народу, који живи простим природним животом, који не зна за велике политичке и религиозне борбе, који не зна за извештачена уживања цивилизацје да је у том народу број душевно болесних врло мален. У народа азијатских и афричких са простим начином живота мало је душевно болесних, а у нас, у Србији, таман 10 пута је већи проценат душевно болесних варошана, но сељака (21,7 варошана, а 2,6; сељака на 10.000 становника), а Београд даје највећи троценат (З5,а на 10.000).

Цивилизацију због овога не треба проклињати. Она је потребна. Она је обележје напретка у свету. А без