Учитељ

КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ 287

Неки пут се завијутак одвијао и читао у другом правцу. Тако се у краћим саставима, на пр. у писмима, писало тако, да су врсте текле упоредо са осом ваљка, који је представљала завијена

"књига. У том је случају држао читалац завијутак на пр. под бра-

дом, па му крај пред собом одвијао и читао. Овај је начин писања био мање у обичају, као што се види по томе, што су то Римљани звали „писати попреко“ (весмћегв Егапзувгза сћагја).

Наравно, такве књиге нису држане у преградама као што су наше. Завијуци су чувати у округлом суду са поклопцем и бравицом, а суд се звао вегиушт или сарва. Ако је ваљало понети собом више таквих завијутака, на пр. каквом адвокату који је ишао суду са више докумената, или деци, која су ишла у школу, сарза се могла згодно носити, имајући на себи кајш. За децом богатих родитеља носио је тако затворене књиге роб, који се звао сарзагив.

„Да видимо даље величину књига! Дужина им је, као што видимо по херкуланским завијуцима, и по 20 м., а по разним напоменама види се да је било и веома великих завијутака, као што ми имамо своје Фолијанте. У опште су завијуци били мањи од педља

·„ и по просеку, као што се види по античким киповима, што пред5 д ,

стављају некога с њигом у руци. Јасно је по себи да се у такве гњиге није могло толико уписати, колико би могло у једну нашу малу књигу, те је у толико већа разлика у квантитету измеђуштамљаине књиге и писаног завијутка. Један Марније лов ани рак објашњава то боље. и

О својој другогј књизи, у којој је сто епиграма, вели Марцијал: «Могла би да понесеш 300 епиграма; али ко би онда тебе пднео и прочитаог“ Из тога излази, да би 300 Марцијалових епиграма изнело веома велики завијутак. Ако се данас наштампа тих 300 епиграма, они ће испунити једно 80 страна мале осмине – а то је мала и танка књига. у 5

Књиге су обично преписивали робови (вегу; Шеган, Негатн зегћае). Сваком образованом и имућном Римљанину било је потребно да има писменог роба, а роб који је умео да пише и латинеки и грчки плаћао се скупо — и по 80.000 сестерција (преко 16.000 динара).

Преписивати књиге у већем броју, и преко своје потребе, уобичајило се при крају републике. Тако је Атик давао књиге свога. пријатеља Цицерона да се преписују, те је тиме знатно ћарио. Књижарство се веома развило за време царетва. Хорације говори о књи-

_ жарској радњи браће Сосија, а осем тога се наводи и име секун-

22"