Учитељ

КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ 289

прибелешкама и тако га натерали да 'сам спреми тачније издање свејих предавања о говорништву (та инопез огатогтае). Марцијалови су се епиграми. читали по свој римској држави, и у Британији и у Дакији, али је песник имао отуда само славе, а никако опипљиве користи. „Мојим се стиховима, који не певају само ушима беспослених радују , вели он сам, „не само докони варошани, већ моју књигу држи и груби четник међу гетским ињем уз звуке бојне трубе. И сама Британија, веле, пева наше стихове. Која полга > Мој џеп о томе не зна.“

Из других стихова тог истог песника дознајемо да је живео стално у сиромаштини, поред све распрострањености својих списа. И крај свега тога нећемо наћи ни у поменутога епиграматисте, па ни у сатиричара, Јувенала и Персије, нигде помена ни жалбе на лакомост књижара, што је доказ да се никад и није рачунало, да књижар има према писцу каквих обавеза. ПЏишчева је била слава, а књижарев новац. Хорације, напомињући које су одлике добре књиге, вели: „Таква ће књига донети књижарима Сосија паре, отићи ће и преко мора, а писцу ..е живот продужити.“ Писац, дакле, није више ништа очекивао, бар не од књижара.

Ако је песник и добио за сво, рад опипљиве награде, то је било само од моћних и од образованих помагача литературе. Такав је пријатељ наука и поезије био Меценас, чије се име толико прочуло, да и данас називамо „Меце има“ пријатеље уметности. Ме цен је био велики пријатељ Хорацију и Виргилу, који су му и подигли споменик у својим стиховима. Није мање издашан био ни цар Август, који је литерарни живот у толико више потпомагао, у колико је већма хтео да скрене свачију пажњу са политике.

Често су се песници доста дреко наметали за помоћ, као што тврди ова прича, Некакав грчки песник сачекивао је Августа пред палатом, па чим би се овај појавио на носилама, уклепао би муу шаке песму, испевану у славу његову. Кад већ неколико пута тако учини, узе Цезар хартију, написа на њој један грчки епиграм, па нареди да се да у замену наметљивом поети. Овај прочита пвему и поче је гласно хвалити, па извадивши неколико динара, пружи их цару говорећи „Да имам више, више бих и дао.“ Цезар, ухваћен овим лукавством, не хте да се осрамоти, већ нарсли да се песнику изда 100000 сестерција.

Ну, да се вратимо опет књижарима, и да видимо како су се старали да што више своје робе продаду.

(СВРШИЋЕ СЕ)

о ннинннвиининин иу ——=ф—— (ва