Учитељ

из БЕЛЕЖНИЦЕ ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА 297

— То ми је мило.

– Ама чекни мало! - рече поп а лице му дође некако чудновато. — Морам ти нешто објаснити. Прво и прво — то ми је јединац; друго: већ му је левета година... Тим боље - упадох му у реч - бар је разумније.

— Ама лругу ја муку мучим! Ово неколико дана, од како си дошао, једнако се договарам с кметом како да ти то кажем. Стид ме, брате! Јединче па разкажено.. подивљало !... Ми му у кући не можемо ништа !... Што бих ја и хтео не могу од жене — уби се лула плачући! Вели: „тако се излиреш на њега као да ти је туђе !“... Знаш ли да је постало право чудо. Не верма никога:

што хоће оно мора бити; једном речи: несрећа!.. Почињао је до сала код два учитеља, па су га оба отерали .. = АЈ. то је!

— Јест. Па сам се напао да ће доћи какав оштар човек који ће га мало и батином.. Дивље месо само батина скида!... Учио сам и ја педагогију. Све је оно лепо што она прича, ама оно је на хартији. Живот ј: са свим друкчији, мој учитељу !...

— Добро, попо, доведи ти сина..

ж

После три дана почеше долазити деца. Дође и мој поп Стојан и доведе свога Милисава. Дете поолрасло, здраво, румено; чело велико и ведро. Црне очи гледале су слободно и отворено...

Мени се Милисав допаде на први мах. Призовем га. к себи.

— Како ти је имег

— Милисав.

— Чији си2

= Стојана Станковића, свештеника.

Распитивао сам га о породици, а он ми одговара лепо, паметно.,,