Учитељ

КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ 856

јажљиво улазили, нису пазили, него су се опет брво извлачили или тајно, да читача не увреде, или баш и јавно.

Крај свега тога рецитатору је био бар привидно обезбеђен у-. спех, а то се постизавало врло просто и вешто, што сведочи, да су стари Римљани били у неким стварима тако исто досетљиви као и модерни Парижани. 'Т. ј. и они су имали своју клаку. Најмљени_ за неколико динара робови или слободни узвикивали ,су бурно 50 108, з0705, и пљескали неуморно. Неки су гледали да том услугом испљескају себи позив на ручак, те су отуда и добили име |аџасет (бадаваџије). Иначе је досетка кретила такве људе Софоклеји. Ако је кадгод какав штури састав ког сујетног писца заморио слушаоце, заиста их је пријатно изненадио какав шаљиви ин-. термецо, о каквим има података.

Цар Клаудије рецитовао у својој младости једно историјско дело. У амфитеатру се већ искупила грдна множина народа, кад се од један пут под тежином слушалаца проломи једна клупа, па падне на доњу, а ова опет на он под собом. Наста општи смех, а сам цар први се засмеја. Други писац, Пасијенус Паулус, чита своју елегију, па се у почетку обраћа своме пријатељу Приску: „Ти ми велиш, Приско“,.... Приско је и сам међу слушаоцима, и прекида · предавача Фактичком напоменом: „Та ја ти ништа не велим!“ Још је смешније ово, што сеније десило у Риму, већ у Атинама. Софиста Сидоније. држао неко предавање о Филосорији, па рекао, хвалећи се, како се бавио свима 'Философским школама: академском, 'ерипатетичком, стојичком и Питагорином, у којој се ученицима наређивало да само слушају им ћуте. „Ако ме позове Аристотело у лицеј, поћи ћу за њим; зовне ли ме Плато у академију, отићи ћу; ако ме зовне Зено, идем му у колонаде; а ако ме позове Питагора, ћутаћу.“ У томе се зачу неки домишљан: „Сидоније, зове те Питагора !“ |

Где се толико писало и читало; ту су наесваки начин постајале и велике књижнице. Ну као и образованост, тако су и прве.

_знатније књижнице пренете из грчких крајева. Шрву је знатнију збирку стекао Сула на истоку, а за њим је Лукул донео са својих азијских похода велику грчку књижницу, коју је већ ставио на расположење научницима. Образовани Римљави имали су доста књига. Особиту љубав према књигама исказује Цицеро. Имао их је доста но својим летњиковцима, п често је молио. свог пријатеља Атика да му пошље ењига или неколико робова, да му их лепе и уреде, а са њиховим радом био је веома задовољан. Имати велику