Учитељ

ТИЈО О ВАСПИТАЊУ 687

животу. Ну што се више пењемо по лествици органских створова, еволуција је дужа; тада се већ осећа потреба. озбиљнијег гајења; потребно је да одрасли подуже негују и чувају младунце, као што је н. пр. код виших сисара, у којих женка доји и негује младунце. Тако је нека врста примитивне педагогије у заметку и код самих животиња; васпитање је продужење дојења и његова потреба истиче из закона саме еволуције. Овде се истиче један приговор, који су изазвале Спенсерове мисли о васпитању. Је ли умесно тврдити да је васпитање некорисно или скоро немоћно с тога, што је еволуција људскога рода нужна, што је навек под владом закона наслеђа» У прошлом столећу увеличавали су важност васпитања у толикој мери, да су наивно мислили, са Хелвецијем, да свака разлика из„међу људи потиче само услед различите наставе и различите средине, да се таленат, као год и врлина, могу · задобити наставом. А данас, пошто су проучене појаве наслеђа, ударило се у другу крајност. Многи су данашњи Ффилософи уверени, да је васпитање посве немоћно, кад треба дубоко изменити темперамент и карактер у појединаца и народа; по њима, човек се рађа преступником, као што се рађа песником; сва морална судбина детиња садржи се у мајчиној утроби, а за тим се развија неизбежно у животу. По њима нема никака лека оном злу, које је заједничко свима растројеним људма,

преступницима, појетама, визионарима, хистеричним

женама, и које је назвато неврастенијом; род људски у свему силази низа степенице живота и моралности, али се не пење на више. Растројени су, веле они, за навек "изгубљени за човештво; ако имају потомства, тим горе. За пример. наводи се нека злогласна породица, Уике, која је имала за претка пијаницу, па је дала за седамдесет и пет година две стотине лопова и убица, двеста осамдесет осам блесана и деведесет блудница. Према

%