Учитељ

И ПЕТИ ГРОБ 763

— Пртљај, учо, пртљај! узвикнуо је он. За 24 сата, нећу да те видим у мојој општини.

Јова се само насмешио.

Спаковао је оно мало своје сиротиње и дошао у А. За четрнаест година службовања ово му је шесто место. Али, Јови је то све лако било сносити, јер је знао, да све што од људи долази, брзо и пролази.

Много теже било је нешто друго, што није долазило од људи, него од Бога.

Од шест места, у којима је учитељ био, у четири је оставио по један део срца свога. Четири мала заборављена гроба, у четири краја Србије:!....

То је Јову болело....

Па и сада, на болесничкој постељи лежи његово јединче, његова негда и утеха, његов Влада.

А он седи нем и непомичан. Срце му се цепа, а не може да му помогне !

_Дајету лекар, можда би му он и помогао, али овако, он је далеко, а његова учитељска кеса мала, да га чак овамо позове.

Стегао је своје рањено срце и сузним оком гледао на јединче, које пред њим у самртном заносу лежаше.

Целу су ноћ преседели. Већ се и звездице по небу почеше | гасити, а са истока указивати се бели прамичци, који постепено постајаху све руменији и руменији....

У томе стиже и Станимир са саоницама. Обоје му се обрадоваше, као да им он неку срећу носаше.

За мало па и Јова са Станимиром седе у санке, и коњи полетеше.

Ш

Варошица Х., среско место среза —ског, поприлично је уда љено од села А. Како да се баш тачно определим даљина; Каже се: „какав ат, такав сат.' Стиже се по неки пут, на добру путу, и ваљаним колима за три сахата, а путује се по кад-што Бога ми и пет сахати.. Није то где на друму, па да је пут увек једнак, него сеоски пут, па да се живота ратосиљамо, а нарочито кад пукне пролеће...

Зими је још цвеће. Санке Станимирове јездиле су по лепом саонику, као — што но реч — по лоју.

Јова је целим путем био замишљен, и тек би по коју са Станимиром проговорио. Мислио је о јединчету своме, и о томе,