Учитељ

НОК ДЕЈ чоО 991

Он климну главом, бришући сузе,..

Пуна неког милог осећања ухватим га за руку и одведем к његовима; одох с тврдом намером, да га узмем.

Разуме се, наивност: поочим се накашља, погледа ме испод очију и рече:

— Хранио сам га и отхранио, не за свет... Дајем ти га, али само за три године... и да му плаћаш.

И кмет и први људи говорили су ми да га не узимам. Ну ја их не послушах. Чувах га само до краја године, а кад ми омрзе цело село, напустих га и преместих се Дунево. Треће године напустих и тај срез... Еј, тешко је учитељу у селу ! Неблагодарно је! Ти с једне стране градиш, а с друге — обарају .. Ипак се може много, много! Еј, како је после Недељчо постао добар Стеванов ми некад говораше: учи га колико хоћеш; сутра ће сав труд да оде у залуд — опет ће он подивљати...

Ја и сада жалим што није био код мене, кад видех Недељча већ одраслог. Онда би имао шта видети !

_ Да завршим. Бејах учитељица у Н. Једног. дана угледам где деца опколила једног човека с коњем и учиними се као да вичу : „болестан, болестан !“ Приближим се. До коњских ногу лежи један стар, болестан, човек. а поред њега момак плаче Учини ми се момак познат.

— Шта ти је болесни» упитах га и погледах у њега.

Овај подиже очи и одмах крочи и пружи ми руку... Он беше Недељчо... Примих обојицу у кућу и лечисмо болесника — и то Недељчовог оца. Био је побегао с калајџијама. Скитао се много: по Бесарабији, Влашкој па се вратио кући; изучио Недељча занату и иду по селима и као калајџије.

Недељчо не може сит да се нарадује, кад ме опет виде. А како је разговоран, говорљив ! Показа ми гомилу књижица, што је купио и што чита. Прича ми о народним пословима, о свет: ским неправцама и.....

Врање С БУГАРСКОГ ПРЕВЕО,

Крста Јонић.