Учитељ
ЗАБАВА И ПОУКА 61
Све те тако згодне погодбе, па још и жеља видети се са сродницима, пријатељима и друговима: привлачила је и нас учитеље из ближе и даље околине, те смо се обично у већем броју виђали о вашару у Бојачи.
Године 1877, после нашег првог рата с Турцима, седели смо првог дана вашара, у пивници крај главног пролаза, нас неколицина другова из места и околине, и разговарајући се, очекивали смо још неке другове, с којима се давно не видесмо.
— Ама што нам нема Милутина, да ли га је видео који од вас: — рећи ће Мита, међу нама најстарији и председник нашег обустављеног збора.
— Па и Милосав се не јавља, а чујем да је дошао са Обреном — рече Радован.
— Нема нам ни Саве, али су јамачно сви по вашару — напомену Јова. У осталом ви знате где је наше зборно место. У подне ћемо сви бити у касини.
Тамап се ми спремасмо да прођемо по вашару и да их потражимо, а ето ти нам Милутина са Милосавом, Савом и још неколицином. Наста поздрављање и питање за јуначко здравље! Није шала, многи се не видесмо већ читаву годину дана! Рат нам је уставио зборисање и бацио нас на друго поље рада.
Пошто смо се мало поразговорили И расхладили пивом, рећи ће стари Мита:
— Кад већ, Радоване, нема могућности, да ја и ти ове наше другове на ручак примимо, онда не ускратимо ни себи ни њима задовољство, већ хајдемо заједно сви да ручамо, те да тако што дуже у друштву проведемо. |
— Предлог ти је уместан, за то га усвајам — рече Радован јер и онако одавно сви не бејасмо у скупу.
Врло добро! Живели! кликну дружина; и сложно се упутисмо старом знанцу, гостоничару у касини.
Како сами бесмо у соби: за ручавање, то је ручак текао у најбољем расположењу, а шали и причању из доживљаја тешког ратног живота не беше краја. ·
Ама како ти оно награбуси Милутине, од оног команданта — упитаће Мита.
— Е, браћо, волео бих да сам погинуо, него што сам ону бруку доживео! — Кад сам једнога дана дошао с комором до логора, мој батаљон већ је био ушао у борбу. Склоних комору у једну шумарицу а сам се попех на брдо, одакле могах колико толико
К