Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 65

огњишта #! С каквим надама и жељама уђосмо у овај рат, и саду место да водимо борбу око Призрена и Скопља а ми својом крвљу наново откупљујемо своју рођену земљу. Размишљајући тако о овом несретном положају, ја сам више пута силазио к мојим коморџијама, пењао се на вис и посматрао ток борбе. Наши су полако али стално напредовали. Топови су ужасно са свију страна грмели а прасак пушака не престајаше. На један пут зачух глас трубе које свираху на јуриш и громки узвик: ура, ура! Истрчах брво на брдо и кроз дим барутни опазих наше, како трче на турске шанчеве. Грмљава топова и пуцањ пушака престадоше. Јамачно је настало клање и гушање ! Схватајући важност ситуације, ја сам чисто дрхтао од узбуђења. То је био судбоносни моменат, од којега је зависио резултат целокупне борбе! Ох, што ја сада нисам са пушком у руци, у бојној линији покрај друга Костер! Савладан узбуђењем и неким гњевом, седох и предадох се чудноватим некаквим мислима! Међу тим су топови почели убрзаном ватром пуцати. То ме трже из мојих сањарија и поглед ми се омаче у страну, где видех, међу мојим коморџијама, неку узбурканост. Сиђох доле, и међу окупљеним коморџијама угледах носила у којима лежаше војник са раздробљеним пи крвавим грудима! Загледах га боље и познадох бледо лице мога Косте са затвореним · очима. Стегох срце и целивах оно ледно чело! Толико сам био изненађен и поражен, да и не запитах болничаре који га. донеше, где је и како је погинуо! Тело Костино однесено је у бол= ницу, а нас Турци у брзо за тим потискоше, те напустисмо и те положаје. —

" Догађаји, који насташе после овога, познати су вам, — настави Милосав. Неколико дана доцније, ја се случајно састадох са једним војником из Костиног батаљона, који ми је лепо испричао о борби која је вођена тога дана и смрти Костиној :

— Кад смо се развили у ланац и отпочели нападај, ађутант Коста је, вели, био прави витез тога јутра. Летео је на свом зеленку поред ланца и слободио и кретао војску напред. — Кад су трубе засвирале на јуриш, наш се батаљон кренуо убрзаним маршем. Турке смо потисли раније, и сада је ваљало онај простор, који нас одвајаше од турских шанчева, прећи брзо, трчећи. Жива ватра просипала се из турских шанчева и наш се ланац ужасно проређивао.

У томе се лево крило поколеба. Ађутант Коста са голом сабљом стаде на чело левог крила и викну: „напред браћо, напред јунаци !< Војници охрабрени тиме, потрчаше напред за ађутантом, али“ га турско зрно погоди у сред груди, и он паде мртав...

УЧИТЕЉ 9