Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 411

Са оваким мислима пођох кући, и у путу се намерих на једнога познаника, који ми потврди све оно, што ми је Радиша казивао о оцу и своме домаћем стању. Увидех сам, да ми је дужност по могућству постарати се, да ово дете пзвучем из блата, кад већ никога нема који би се о њему озбиљно бринуо.

Али за њега као да је била довољна ова мала пажња и интересовање, које у овој прилици показах, па да се чисто препороди. Радиша је од сад уредно у школу долазио и озбиљно почео учити. Показао је успех и у читању. Мени је био истински предан. Ја сам га по кад-кад питао за његове домаће прилике, али се оне, на жалост; нису ни у колико на боље окренуле. У толико више гледао сам, да му положај олакшам. Његова тиха нарав и смотреност у свима поступцима, учиниле су, да сам га искрено заволео, а са тих особина постао је мио и ђацима.

Пошто је на крају године завршио школовање са врло добрим успехом, ја га упитах: =

— Па шта мислиш, после Петрова-дана да радишг

— Па шта знам, господине, друго, него да идем на занат.

— А хоће ли ти то допустити отац # — Њему то неће бити право, али ја морам да бринем за себе.

— Тако је, Радиша. Само ти кажи њему шта мислиш урадити, јер је то ред. Ако ти се допада браварски занат, ја те могу препоручити једном добром мајстору, којега познајем, и мислим да ћете примити. Тај је занат врло добар, а ти си прилично, развијен, па ти неће бити тежак.

— Хоћу, господине !

Одмах други дан отишао сам своме познанику бравару, који ми је обећао, да ће после месец дана моћи примити Радишу. То сам му саопштио, препоручивши му: да се после тога рока јави мени.