Учитељ

412 _вВАБАВА_И ПОУКА

Међутим, месец дана је прошао а Радише нема. Томе сам се јако зачудио, јер сам познавао његову смотреност и уредност.

Кад сам једног јутра пошао у школу и премишљао да пошљем послужитеља, његовој кући да га зовне, угледам га, како стојећи у колима држи дизгине, и јури бичем неку упрегнуту кљусину. Махнем руком и зауставим га.

— Шта је то с тобом, болан! Знаш ли ти, да те тражи мајстор. Зар хоћеш да ме осрамотиш код њега 2

__ Господине. отац ми лежи на самрти. Ето, ја сад терам кола и вучем неку циглу. Гледам да зарадим који динар и да помогнем оцу колико могу. Нећу да га напустим овако болесна. Замолите мајстора, нека ме при-

чека који дан, док ми отац оздрави !

Каква нежност и болећивост у овога детета, — помислих у себи! Суровост и тврдокорност очева нису могле угушити клицу племенитости, која је усађена у срцу његову, а коју је без сумње и школа неговала.

— Кад је тако, дете моје, ја ћу казати мајстору, шта, је с тобом било, и он ти за цело неће замерити што се

на време ниси јавио. Чувај и негуј оца, јер ти је то дуж-

ност, а Бог, који све види, наградиће те за то! Кад ти отац оздрави, ти се јави мени, па ћемо заједно отићи мајстору. Прошло је опет неколико дана.

Кад сам једно пре подне пустио ђаке кућама и спремао се за полазак, изађе преда ме Радиша, сав погружен, и тужним гласом рече ми:

Умро ми отац, господине!

— Кад% — упитах га изненађен, таквим поздравом.

— Јуче смо га сахранили, господине, — и сузе облише његово бледо лице. |

— Е, мој Радиша, сад остаде без икога старијег ! Више се немаш на кога уздати, него на своју снагу и своју памет. Мислиш ли се још код куће задржавати 7