Учитељ

- 476 НЕШТО О ДЕЧЈОЈ ПАЖЊИ У школи

До душе, има случајева кад се морају узети у помоћ дисциплинска срества, али то само може бити у том случају, кад се не може одржати пажња и ред при предавању, ни занимљивим предавањем, ни јасним погледом и прегледом свих ђака, ни живошћу и прибраношћу самог наставника — иначе је дисциплина најмање срество за изазивање и одржавање пажње. Па и сама дисциплина узима, пажњу у помоћ, јер да буде рада и реда треба децом да овлада пажљивост, и без пажње не може се ништа ново ни примити ни усвојити. Пажња је најважнији моменат у настави.

Као што многи греше, што мисле, да се пажња с дисциплином изазива и одржава, исто тако има их који мисле, да је дете у стању да све схваћа и с пажњом прати како конкретне тако и апстрахтне мисли!% Изгледа ми, да многи сравњују дечју душу са фонографом, па као што фонограф може све да понови што се искаже, исто тако ваљда мисле, да је у стању и дечја душа све исказати, што је наставник у школи изговорио !

· Учењем деце са оним, што је њиховом духу непојмљиво, идемо на то да им дух разоримо, место оснажимо и облагородимо. Ако хоћемо дете да растројимо, да његову пажњу, можда, за свагда уништимо, онда треба да га што раније учимо општим идејама, правилима, Формулама, и свему ономе што оно не разуме. Дакле, опште идеје немају никакве вредности. С тога треба у почетку што више избегавати све оно, што се не може чулима опазити и што дете не може разумети. Зато се од наставника тражи, да с новоуписаним ученицима прво воде разговор о предметима из њихове најближе околине — куће и школе; да бар најмање два месеца траје чулна настава, како би деца проширила круг представа и навикла се на пажљивост. То деца нису могла сама постићи код своје куће, а није их нико на то ни упућивао. Све њино стечено знање, до доласка у школу, добивено је у игри и више нехотично. У родитељској кући није нико ни упућивао децу на какво редовно занимање, а још мање, да је ко од њих захтевао да кога по читав сат слушају и његове речи да пазе. Код куће су деца навикла површно радити, слушати, мислити па и посматрати. Такво дете кад дође у школу, оно није у стању да наставникова. предавања слуша с пажњом, јер нема пажње т. ј. између његових мисли и наставникових нема никакве психолошке везе, и настава мора бита безуспешна, ако неставник не узме то на ум.

Има још једна погрешка код многих наставника, Многи наставници мисле, да је дете само онда пажљиво кад је мирно т.ј. кад му мирују сви органи. Чим који ученик мрдне било главом или руком