Учитељ

ЖЕНСКИЊЕ У УЧИТЕЉСКОЈ СЛУЖБИ 555

девојке, које су стекле потребно знање, узимају у јавну учитељ-. ску службу. Ну треба имати на уму, да душевна својства чине жену способном за учитељицу њене деце; отуда долази, да учитељице нарочито тамо могу успешно радити, где душевно треба утицати на дух дечји. Никоме неће пасти на ум, да забавиље замене мушкима, који би се спремалп за тај позив; тако исто не може бити нико против тога, да се почетна настава повери женскињу. У школама од трећег разреда па на више, где су мушка деца, или мешовита, нису женске за учитељицу; по једногласном мишљењу стручњака, ту је за успешно напредовање у настави, а нарочито за васпитање, неопходно потреба мушка одлучност.

Друкчије стоји ствар са девојачким школама. Са девојкама је лакше управљати и поред њихових погрешака, које леже у њиховој природи, или које су у родитељској кући задобиле; мушка деца нагињу необузданости и пркошењу. Из искуства знамо да може свака, ваљана учитељица више да учини против погрешака девојака, него ваљан, али попустљив учитељ, осим тога од нарочите је важности, да баш одрасле девојке имају увек пред очима углед женске пристојности, који би их несвесно васпитавао; По томе и виши разреди девојачких школа могу се поверити учитељицама; ту се креће учи-. тељица у раду, који она може савладати, и који одговара. њеној природи. Ну не треба сви виши разреди да буду у рукама учитељица, јер у вишој настави на образовање и стварање карактера девојака корисно утиче учитељ својим одлучним и конзеквентним радом.

До сад су почетна настава у мушким школама, или у школама, са мешовитом децом, у девојачким школама и виши разреди поверавани учитељицама, и оне су свој наставни и васпитни позив на похвалу вршиле. Питање је, да ли се са педагошког гледишта може препоручити, да се у девојачким школама за управитеља. постављају женскер На неким местима (у Аустрији) покушаја ради поверена је управа и женскињу, и услед успешног рада мисле неки, да управу у девојачким школама треба поверити по правилу женскињу.

Неке учитељице, које долазе из варошких породица, могу девојкама дати поред стручног знања и више образовање ; оне почињу свој наставнички позив са неким преимућствима над учитељима, који су у том погледу (друштвеном) маћијски васпитани. Је ли онда чудо, када таке учитељице, ослањајући се на своја преимућства, сматрају као излишно, да се озбиљно задубе у свој позив. Услед тога врло често наступа, да је учитељ, који је после ступања у позив озбиљно предузео, да се свестрано изобрази. далеко одмакао од учитељице, која се није даље педагошки образовала.

31“