Учитељ

558 ЖЕНСКИЊЕ У УЧИТЕЉСКОЈ СЛУЖБИ

али због њене природе не може се неограничено примати у учитељску службу. Што год се могло женскиње је постигло на пољу јавне учитељске службе, а што је најглавније, оно је доказало да је способно за јавну службу. Сада се девојкама у већем обиму даје научно образовање; чим се женскиње снабде већим знањем, оно ће на сваком пољу тражити равноправност. У далекој будућности лежи опасност, да ће женскиње све јавне службе поплавити и тада настаје последња и најважнија последица отуда, што се женскиње узима у учитељску службу. Дужност је државне управе, да економски и политички интерес заштити и да мудро изравна оправдане захтеве једног и другог пола. За сада се немамо бојати за будућност мушке омладине.

Да чујемо, шта вели о истом питању дугогодишња учитељица, Елиза Енгелхарт. Најјачи нагон женске природе је нагон да постане мати: код девојчице показује се тај нагон у нежној бризи, којом она своју лутку негује; лутка је први предмет за вежбање у нагону материнском. Удата жена, кад постане мати, постигла је своје жеље; мати сматра, као од судбине одређени задатак у томе, да своју децу негује и васпитава. Близу је памети, да проширење тога позива материнског на малу децу треба да буде од истог утицаја на душу женину. Што су у првом случају рођена деца, у другом пак туђа, то код идејалног створа — „као што треба да су учитељице — ствар не мења.

Поред ове светле теорије стоји црна пракса. Читава је војска оних учитељица, која прожета дужношћу свога позива, тачно као сат улази у 8. сати из јутра у школу, и ту до 4. сата после подне врши своју дужност, како која може; али никад у свом животу неђе се те учитељице загрејати блаженим осећајем, да им је учитељски позив за срце прирастао. Писац ове расправе ради већ 15, година, као учитељица, и долазила је са разним учитељицама у додир, али је само једну познавала, која је неограниченом љубављу била одана своме позиву и са одушевљењем је ту дужност вршила; али и та је учитељица била одушевљења за свој позив не за то што је волела учитељски позив, него што је била одвише побожна. Са теориског гледишта нема се шта замерити женскињу, као учитељици, али са практичног, стварног гледишта, треба много што шта да је друкчије. |

Можемо смело тврдити — вели писац расправе — да. учитељски позив у опште није за женскиње, јер да је учитељски позив за њих, то би се женске, као учитељице добро осећале, а не би свим силама, тежиле, да се тога позива отресу, па да уђу у природни круг свога