Учитељ

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД 579

више умањавао. Сеоба и последице отуда беху узрок, те у овим крајевима нико и не помишљаше на просвету, све до друге половине нашега века. Од тога доба почињу се богатији и свеснији појединци бринути о школама и тражити и плаћати учитеље. У школама се тада учили: буквар, часловац, псалтир и месецослов, а награда учитељима беше ништавна, таман према спреми њиховој.

ЖКивљи рад на просвети нашега народа опажао се у времену, од 1260—70 године. Учитељи тада беху: Никола Мусулин и Милан Ковачевић у Призрену; Јордан Х. Констандиновић у Скопљу, Милан Поповић. у Велесу, садашњи владика Сава у Пећи, Стојко Аћимовић у Тетову, Зарија Радичевић у Куманову, Кеивота Миловановић у Кратову а било је српских школа им у многим селима. Време од 1860—70 год. бејаше најподесније за рад на просвети нашега народа у Турској, али се тада нико не заузе за тамошње Србе, а ови сами не умедоше се користити овим повољним приликама. Нешто живљи рад опажа се после 1870 г. али ускоро наступи рат између Србије и Турске 1876 г. а после рата беху све српске школе у Турској затворене и име Србин, које и дотле беше Турцима немило, постаде тада синоним имена бунтовник. Од тога времена настају најцрњи дани за наше сународнике у Турској. Порицање српскога. имена и гонење свих првака народних с турске стране, удружено с разним пропагандама, које клеветаху и достављаху најбоље људе као издајнике и бунтовнике — све то узрок је, што наша браћа немађаху никаква успеха на пољу просвете. Ако се кад-кад и успело, да се на основу привилегија, датих патријаршији, отворе где српске школе, као што је био случај у велешкој нахији, оне су после кратког времена затваране наредбама турских власти из разлога, што ту бајаги нема Срба. Свуда, докле допираху себичне претензије патријаршије и егзархата, њихови црквени главари, који су по закону и чланови меџлиса одупираху се праведним захтевима наших сународника, да се школују на своме матерњем језику, а турско порицање српства ишло је тако далеко, да је и становништво Старе Србије око Пећи, Косова и Новог Пазара уводило у своје књиге као: „Бултар-милет“. При таком стању ствари сасвим је појмљиво, што је српских школа у Турској све до скора било врло мало, и што њихово отварање и данас тако споро иде.

Но 1898 г. заузимањем српског преставника у Цариграду изађе царска ирада, којом се дозвољава отварање српских школа у косовском вилајету свуда, где буду испуњени прописи турског закона о јавној настави. Овим је бар кроз школу признато, да у косовском вилајету има Срба. Стварна потврда томе акту, да у косовском