Учитељ

ОМЕР ВАСПИТАЊА 633

подножју Арарата тако и на подножју Акрополиса, исто тако у Риму као и на капитолу у Вашингтону; националне и религијске особине издвајају се у националном карактеру и у конфесијској разлици. Општа педагогика биће у. својој примени друкча код Јевреја а друкча код Хришћана. Ови ће на пр. тражити идеал човечје личности у оснивачу хришћанске религије и одредиће религијску страну васпитног смера са хришћанског становишта: ту ће се васпитаници дакле приводити Спаситељу. И то конкретисање васпитног смера не треба никако одбијати. Оно се, шта више, неоспорно одликује од чисто апстрактних норама. Ма како да су чисте узор-слике, ма како да је узвишен мислени идеал личности, ипак је он само ресултат апстрактно-теоријског размишљања, а као такав не може он толико да утиче, као што то може конкретан, очигледан пример. Да би идеје задобиле превласт над вољом васпитаниковом, мерају се приказати у природној персонификацији. У таквом облику оне ће у опште много лакше и јаче привући и привезати за се васпитаника, него ли у апстрактном облику узор-вбља, па макар ове како узвишено и чисто замислили. Конкретна идеална слика представља много сигурније реалну врлину него што то чини апстрактан појам; силније утиче чистоћа у конкретном него ли у апстрактном облику. С тога никоји народ није | никад задовољан апстрактно-теоријским одређивањем идеалне личности, већ на против тражи ову у некој историјски истинитој личности, или у каквој за коју мисли да је некад постојала, у неком јунаку, пророку, месији. И тако ће телеологија — као што споменусмо већ — чим се стави на хришћанско становиште, наћи оличену идеалну личност у оснивачу хришћанске религије, пошто се узима, да су у личности и у животу његовом конкретно представљене узор-воље.

Прикупимо ли дакле ресултате нашег истраживања, онда можемо рећи: