Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 803

похита Чоке своме пријатељу Оеглет-у, коме све радо саопшти. „Док се још разговарасмо,“ прича Чоке, „отворише се врата. Уђе један човек од прилике од педесет година, мршав, богињав, просто одевен и с разбарушеном носом. У два три велика корака створи се он изненада пред нама и поче забаву с пријатељском живошћу. То беше Песталоци. Дуго нисам могао да спојим ову ретку појаву са представом творца класичког дела „Шепћага цпа бемтид,“ Хирцлово писмо као да ми је обратило пажњу на њега; и ако је хтео мене да умири, ипак је час не_ сташно, час саркастично осуђивао учени Цирих. Није ми се допадао. Ја не умедох ценити краснога човека, као што су то учиниле хиљаде других.

-1799. године обновљено је познанство у Луцерну. Цесталоци је тамо владином помоћу издавао часопис. Нејхебзећез Мојкађјањ“ и дође са својим издавачем, сином Геснера песника идила, ка Чоке-у, да би га задобили за сарадника. Чоке то одбије, јер народни лист у ствари није био лист за народ, јер не може рачунати на потребно поверење, пошто га потпомаже страна влада. Око тога се поведе жив разговор. Геснер се осећаше увређен због одбијања понуде, а Песталоци због суда о непопуларности садржаја и тона часописа. Чоке је имао муке, да се од. брани. „Народ је дете!« викну он. „Ко хоће да га подигне, мора се најпре к њему сагнути. Кад бих хтео да · пишем за њега, требало би да претпоставим себи паметна дечака од осам до десет година, коме би могао јасно и схватљиво да изнесем моје назоре. Народ је дете с ограниченим појмовима; он је потчињен више моћи уображења и осећања, него закону разума. Зато он воли оно што је чудновато ; види многа чуда и много лакше верује у оно што је најневероватније, него у најпростију истину. Изван кујне, штале и плуга, све остало, и оно што је више, за њега је појезија, јер он посматра све појетски, као дете, али не прави стихове, нити их воли. Зато се с њим мора гово-

53“