Учитељ

168 ЕЊИЖЕВНОСТ

године примано је 8 часописа п 15 политич. листова. Дружинска благајна. располагала је сумом од 1!7!9:95 дин., од којих је 320 дато члановима у зајам, 409 на помоћ, утрошено на болесну 30:85 дин и на унапређење књижнице и читаонице 225.50 дин. Дружина је дала 8 дец. пр. год. забаву на којој је пало чистог прихода 428:95 дин. | :

ХЛ, Статистика. На крају ове 1896-7г. било је у сва 3 разреда. 123 ученика, сви вере православне. Највише их је било у !9 год. старости. У 16 год. било је — 8, а од 25 год. — 3. Ван граница Краљевино било је 24 ученика; из Старе Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и т. д. Редовних је ученика било 116. Поновили су разред — 12. У учитељ. школу већина је ступила из [У раз. гимн., а добар број из У, МГ, и УП раз. Половина је' ученика. земљораднички син. По класификацији је било: одаичан 1, врло добрих 54, добрих 22. понављају испите 29, понављају разред 2, имају да полажу накнадне испите 15, Из Ш раз. прелазе у старији разред 16, понављају испите 4, понавља !. Из П разред прелазе у старији разред 31, понављају испите 10. да полажу накнадне испите 8, напустио школу !. Из [ разреда презе у старији разред 29, понављају испите !6, понављају разред |, имају да полажу накнадне испите 7, напустио школу због војске |, одпуштен из школе 1.

Оволико о књизи. Желети је у корис: ове школе, тог јединог расадника основне просвете, да се оствари интернат, а како је законом уведена обавезна настава, то је за остварење потребан што већи учитељски (стручан) кадар, а који једна учитељска школа не може дати. Потребна је још једна учитељска школа. “ К. Ј.

Хаџи Ђера. Светла слика из српске борбе за крст часни, од Драгутина Ј. Илића. Срем. Карловци 1897. 8" стр. 242. Цена | Фор.

Низ «светлих слика», у којима је писац поетски и заносно сва неком тихом величином и мирноћом сликао узвишене тренутке из живота Христова, донео је и једну слику из српске борбе «за крст часни» — «Хаџи Ђеру.»

Јунак те приче, мученик из првог усташка, Хаџи Ђера, насликан је ту према оној народној легенди (да је знао злато растапати и са њиме ситне књиге писат'» и «око себе рају световаги.) Не паше он сабљу и не јаше ата, него у мирноме манастирском куту пада на колена и са болому срцу а сузом у оку моли Бога да олакша патње измученоме народу, да задржи зулумћарску турску руву и њега умири, да братске размирице утиша, а, отпаднике вере и рода своме стаду поврати. у |

Он моли и лије сузе у тишини, што је нејак, да злу стане на пуг, али он и ради. Ну његов рад није бучан и крвав; он не засукује рукаве да завитла мачем... не, он је изабрао друкчије оружје —- он носи гранчицу мира у завађене братске домове; он пружа очајнима тиху и благу утеху; он узвишеним речима храбри смеле борце а страшним прекором и клетвом кори издајнике и заблуделе. У крајњој невољи он је и бранич погажених, којима према својим силама и одбране даје. Али он лично, као човек пун је туге и јада, чело му је забринуто, око невесело, иде сломљене душе, безнадеждан и очајан. А што је такав: 5

С једне стране турска обест са насиљем распрострли се у народу и по лепој земљи српској. Џред њима је све пало. Погажене светиње и врлине, обешчашћена невиност, разорено имање, живот на ножу. С друге стране