Учитељ

194 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

хвали његову идеју и вели, да су мисли у њему изложене нове, али просте и природне. Многи знатни педагози као: Бенеке, Палмер, Фарниш и др. занимали су се том идејом; у многим педагошким листовима писано је о њој, а и на скупштинама су је претресали педагози. Најновију, али и врло велику заслугу за оживљење Графове идеје има, Ј. Геве, учитељ у Берлину, својом расправом: „Гле Оагећ ћгипе дег Зећшкјаввеп.“ : И.

Васпитање је намерно, по плану, утецање на васпитаника помоћу одређених начела. Ако важи као највиши циљ васпитања (но Песталоцију): хармонијско развијање свију људских способности, онда се васпитању стављају огромни задаци и без сумње школски посао јест врло сложен посао. Важи ли и код мање компликованих радња него што је васпитање правило, да само један како треба смишља, руководи, ради и да је само тада доследности, то је и код васпитања и умесно и јасно, да боље васпитаза, један васпитач него многи. За ово нам даје доказе и домаће васпитање, на које се треба угледати и у школском раду. И Русо у свом „Емилу“ износи корист система, по коме један васпитач руководи васпитањем: „кад васпитач и питомац сматрају путове свог живота као нераздвојне, тражиће сваки од њих да задобије љубав другога, и тиме ће се узајамно и поштовати. Велика је разлика имати пред очима младића само четири године, или га васпитавати до 95. године.“ — Осем тога треба се сетити Факта, да утецај оца и матере — као сталних васпитача — у главноме одређује целокупан успех васпитања, и обратно, да промене и оштре противности оба ауторитета наносе огромне штете. Овде је место Хербартовој напомени, да се у оних, којима су од ране младости управљале различите личности, који. су бивали у различитим кућама и животним приликама, налазе обично такве масе престава, које се међусобно пе