Учитељ

698 КЊИЖЕВНОСТ

Али се још нешто друго јавља код детета, које је пометено у задовољавању својих прохтева. Оно се инстиктивно прући по земљи или све бацака, ногама. У овој појави се не изражава само љутња, него у исто доба и потпуно претрпљени пораз. Дете свесно пати у својој размирици против спољњег света и тако показује клицу сопствена осећања, осећања о «сопственој снази.» И ако оно не пати још у томе смислу, што би разумним погледом осећало неправду која му се наноси, оно ипак пати због свести о повређеноме своме «ја.» Овај покретни елеменат још није морални, он се шта више под околностима може развијати у трајну набу реност, ма ипак садржи у себи могућности за нечим вишим.

Даље се против деце диже прекор, да су она без осећаја, шта више без срца и свирепа, Старање матере, болести родитеља и браће њих се мало тичу; чак и приликом какве смрти она остају весела. При овој осуди се заборавља, да је велики део изјава људске жалости за малу децу неразумљив; оно се не ужасава ни нашим боловима ни нашим јадима, јер обоје они леже далеко ван обима његовога круга саучешћа.

Нељубазност деце пење се -— кажу песимистичке студије — често до свирепости, нарочито код дечака. Ова се свирепост пспољује овда онда у односима према мањој деци; на пример, не дешава се често да она туку новорођено дете, које мисле, да ће их потиснути са, првог места, да мању децу гоне и томе слично. У саобраћају према животињама она се још чешће · свирепа. Већи део тврђења ових по Силију се даје објаснити, а да се не претпоставља љубав детиња према изазивању бола, и радост у причиљавању зла. Она врло често ничу из какве неодољиве жудње: деца хоће, на пример, да виде, где се налази крв код муве, како су јој намештена крила и томе слично. Жудња пи љубопитљивост доводи децу исто тако до кварења њихових играчача и до кидаља цвећа. Чак и најобичнији покрети животиња имају у себи нечега изазивачкога за децу. Она, осећајући се тако јако потчињена сили других, сасвим природно покушавају, да стекну за саме себе мало поље власти, и да еметају п спречавају покрете животиља. и мање деце. Из овога нагона, да се на спрам других показује као еила,. свакако се може развити склоност ка свирепости и радост у причиваљу бола; ма овај нагон се мора разликовати од саме «свирепости,» јер последња има за претпоставку намеран и прорачуњен егоизам. |

5 «Против моралној» страни дечје природе, које ниче из егоизма, одржава равнотежу опет скуп других особина. Већ у првим недељама, деца се инстиктивно показују дружељубива и покорна: показује се тужна, ако „Ум се украти присутност људска. У овој природној љубави према друштву - укорењена је нека неодређена, неозпачена симпатија, која може бити развијена у саосећање у његовој највишој форми, то јест у свесно остваривање осећања некога другог. У својим првим формама саосећање се показује као једна проста врста подражавања. Мала деца плачу, када се родитељи, шале ради, заплачу. Повеже ли мати главу, мала одмах везује мараму око главе. Ово подражавање је пуна топле наклоности "и покушавања, за приближавањем предмету наклоности. Од овога подражавања до непосреднога саосећања у патњи других, само је један корак. Када ће се овај корак учинити, немогућно је приближно рећи; деца се у овоме погледу природно много разликују. У