Учитељ

> и~

ПРОСВЕТНИ ЗАПИСИ

У случајима, кад неће да знају ништа школске среске власти за бесплатно суделовање индијанске деце у школовању, влада онда изјављује готовост, да ће плаћати у тромесечним ратама из општег Фонда за индијанску децу, и чим се сазна за ову изјаву, одмах су отворена као неким чудом сва школска врата за црвенокожу децу. Тромесечна шкозларина не ретко износи десет долара — то је годишње четрдесет долара — и много је више, него ли просечна сума школског приреза. Отуда је то, да у једном школском срезу, који има што треба за наставу за 25 деце, влада плаћа целу илату учитељу, ако је међ децом десеторо индијанчади, тако да на беле људе долази сасвим незнатан трошак. У удаљеним и наретко насељеним крајевима, супеинтенданат (школсконадзорни чиновник) наравно врло ретко походи среске школе, а котериски осећаји међ белим насељеницима тако су јаки да се увек међу собом знају, кад је он близу, Тада се у школама брзо све припрема, и онда настаје права хајка на индијанске ученике, јер сваки од њих доноси толико и толико том и том срезу. Један је случај познат, у коме се показало после једне или две отплате школског приреза за осморо индијанске деце, да није постојало ни трага од школе у којој су тобож учила заједно с белом децом. Школски савет, школа, ученици списак ученика, све је то било измишљено, колико да се савезна влада очерупа за толико и толико долара,

Али уопште владини чиновници добро пазе и свуд, где број индијанске деце прелази ма и за мало број беле, не одобрава се школарина. Свуд се хоће, да се бела и црвена деца заједно уче, како би се развили међу њима другарски осећаји, јер се мисли, да се тиме учини темељ за поступан нестанак расених супротности. Бела деца пак увек су у већини, јер влада никако неће, да од њих прави мале Индијанце. Последње рачунске године ушло је само 558 индијанске деце у обичним среским школама заједно с белом децом, али се очекује да ће њихов број сасвим знатно порасти, јер непрестано стижу питања и пријаве из нових школских срезова, те се надају, да ће ова система учинити, да не буду сасвим потребне нарочите индијанске школе.

Ове праве индијанске школе,-у осталом, чини се, е с увлади чиниле знатних тешкоћа у појединим случајевима. Тако извештавају о Апачанима, истина најдивљем и најнеобузданијем индијанском племену југозападног дела америчке уније, да се они покоравају обавезној настави, пошто су тек покушали свима могућним излазима, не би ли се је како отресли. Нарочито су се жене особито тврдоглаво одупирале. Оне би тврдиле да немају деце, и ако су читав низ година примале рације за њих преко индијанских униских агената; оне би скривале своју децу у дивљини и давале би им разне траве, не би ли их учинили неупотребљивим за учење. Тек кад би агенат немилосрдно све оне, што неће да шаљу децу у школу, бацили у затвор им кад би им обуставили рације тако да су гладовале — тек тад би се Апачани покорили јачој вољи, али и то опет само по невољи. Међу тим десила, се с њима силна промена. Пре свега 116 деце тога племена најредовније. походи сад школу, а резултати, постигнути у школи, дају право на добру наду.

Интересантне наредбе, Кастилијански краљ Хенрик из ХГУ столећа, давао је шпанским учитељима разне повластице, коју су шпански краљеви ове до почетка овога века понављали. Главније тачке из те наредбе јесу следеће: ....«Наресђујемо и на знање естављамо нашим судијама, да ону