Учитељ

184 СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Како јој је пролазио један дан, тако су и остали. Учила, је децу и учила себе. Та разноврсност није давала да јој дани буду монотони......

Вече. је... Тихо и благо мајско вече пуно лепота и милина. У селу тишина коју по где где прекидаше умилни глас меденица.... Она је седела на оном истом месту где "је и јутрос седела. У руци је држала вијолину. Њени мали нежни прстићи летели су преко жица и изводили умилне божанствене звуке који се разлегаху далеко далеко.

Мајка је мило гледаше. Њене старе очи напунише се сузама. У мислима је прелетела цео свој живот. Сети се своје младости.... Сети се улаје па даље лепога живота.. Некада беше пуна. кућа деце, беше задовољна! Али све то прође и она склопи руке око јединчета свога које јој Бог поклони, да јој старачке дане живота заслади.

Дана опази сузу у оку њеном.

Она се трже. •

— Није, чедо моје, онако само:

— Али ја сам видела сузе.

— Није, није. Мени онако мило како ти лепо свирашг

— Па зар ја тако жалосно свирам мамо%

— Није дико! рече старица, загрли је и притиште на своје материнске груди. Дана се умиљаваше као невинашце..

Поведоше још мало, па одоше да одпочину...

Не зна човек шта је лепше, шта је слађе и умилније, да ли мајско јутро или вече...

"Зора је на истоку рудила. Небо плаво и _ чисто без и једнога прамичка. Ваздух тих и благи мирисаше неким рајским мирисом.

"Она је и јутрос поранила, седела је на истом месту, спремна да продужи започето писмо својој милој другарици. После неколико тренутака, она узе перо п отпоче писати :

Мила. ико, Јутрос сам рано поранила. Прва ми мисао беше ти и моје писмо које сам ти јуче започела писати. Ево ме да га продужим и свршим. Данас и онако полази кмет у варош

те ћу ти га по њему испратити, п ти ћеш га већ кров. дан два имати у рукама.