Учитељ

910 КЉИЖВЕНОСТ

Да би се дакле почетнику могао што очигледније представити начин спајања појединих гласова у слогове и речи, још су у најстарија времена стручњаци и добри практичари поједина писмена правили од разне материје, па су њима вежбали децу у спајању гласова или тако званом шчитавању. Тако је још Квинтилијан (49 год. пре Христа) при настави у читању за тај циљ примењивао слова од слонове кости, од дрвета или од какве друге материје, а стари Базедов (1723—1790) препоручује учитељима и родитељима, да се с децом «играју карата» (Катфепзрјејеп), на којима су насликана поједина слова из буквице: «Учитељ н. пр. — вели Базедов избаци карту са писменом а а ђак нек избаци карту са писменом Н па тад нек изговори ан. Базедов је поједина писмена стервотиписао и од теста 6 медом, на подобу наших медених колачића; па које је дете умело најбоље да шчитава ова, стерпотиписана слова у речи, то их је добивало на дар те их је смело и да поједе. “ ;

На послетку је дошао Немац Пелман (савременик Стефанијев, 1761—18 50), па је конструисао апарат за шчитавање — тако звани Чефаказгећ или Гезетазећте. Ово је кутија са толико преградица, колико је у азбуци писмена. У свакој прегради су слова, изрезана од разне материје или насликана на листићима од картона. Иста је справа после усавршавана и дотеривана на разне начине, тако, да се свако слово из кутије може подићи и машинеријом у место руком. _

Ова справа иде у ред учила, као што су и друга средства за очигледну наставу; она се као и друга учила чува у школи и употребљује се кад је томе време. Тим апаратом за шчитавање служе се наставници у школама овију- напредних држава већ од сто година, те се он данас може

добити у свакој јевропској вароши, која има иоле уређену трговину са, школеким училима.

Така справа, у којој се чувају слова за вежбање у шчитавању, у нашем српеско-школском жаргону назвати је «словарица»>.

За своју Словарицу г. Јовић тврди да је његов «проналазак», те је представља као неку новину у школској литератури. На ово бисмо писцу могли одговорити речима познатог стручњака Фривирта, који о сличним «проналасцима» вели: «Беше настало доба правог методичарског утркиваља. Чим је неко у Буквару друкче распоредио неколика писмена или је који слог мало друкче комбиновао, одмсх би се дигла галама, како је пронађен нов метод, А зшта је било у ствари% — Нешто што је већ ц пре тога постојало». — Тако је, ето, на длаку и са проналаском г. Јовића.

Него није то главно, већ се пита: шта је и каква је «Словарица» г. Јовића 2 “ .

То је књижица, у пола Цртанка а у пола Буквар. У Цртанки, на девет страница су огледи за прву наставу у цртању, 104 најпрсстије слике, контуре, разних предмета, као: лестве, грабље, сто, столица, вилб и т. д. На осталих 15 страница ове књижице налазимо изложен први т. ј. азбучни 400 сваког буквара, који је написан на основу метода са основним речима, а одређен је за изучавање и шчитавање појединих азбучних писмена. Свему овоме додата је једна засебно повезана, свешчици уских а дугачких листића, на картону, на подобу склопљене депезе. На појединим листићима ву по неколика писмена, која се гао купони са разних лозова могу откидати и употребљавати за потребу очигледног шчитавања.