Учитељ

ДИ И дер У

0 ДЕЧЈИМ ЛАЖИМА 6 19

тајна поверено, или што је његова уобразиља створила као тајну. Оваке ситне лажи и лукавства, у најгорем случају замишљена, изгледају ми као неки начин, да се открије туђа радозналост, и представљају ми минимум намерне преваре. Једна госпођа добро вели о том: дечја страст (манија) да имају својих тајана може нам објаснити озбиљније преваре, којима се она доцније окривљују. .

Други поузданији знаци погодбе за лаж показују се, кад се

дете већ служи изразима, или прича ствари, којих лажљивост рас-

позна за тренут размишљања. Изгледа тешко веровати, да једно

дете, доста паметно да прича какву причу, не може знати, да је

нетачно прича. Али ипак, ако тако судимо, држим, да смо врло строги, и да примењујемо један критеријум, који никако није својствен тим особеним случајевима. Ко је год посматрао игре код деце п њихов чисто драматички начин проповедања, зна, колико су она кадра да себи живо створе чисте Фикције, тако да изгубе из вида и саму стварност. |

У оваким приликама добро се треба чувати од употребе речи лаж. Има и тако великих моралиста који се гнушају кад чују, да. једно дете, играјући се, каже: уја сам кочијаш«“, или: умоја лутка плаче“ итд. Али довољно је само један тренут размислити, па ће се видети, да ту нема ничега страшнога. Исто тако, кад једна девојчица од две и под године одговори своме оцу, који јој се чуди, како брзо избрбља читаву гомилу неразумљивих речи: „па то је зато што ти, тата, то не разумеш“, има ту неке љубави ка тајанствености, која уједињена још са природним нагоном дечјим да све драматизира, чини заиста од тога галиматијаса речи, прави језик. Мала је заиста имала неко осећање о надмоћности, говорећи језиком за њеног оца сасвим неразумљивим.

У исти се ред морају уврстити и оне ситне омашке истине код детета, кад оно одмах обратно понови оно што му се тог "часа рекло, и кад обратно разуме примедбе старијих. Има за то, врло занимљивих примера. Један мушкарчић говораше једнога дана полугласно: „Тата рђаво говори, он каже: малама; лутка лепо говори, она вели: марама. Ово обртање смисла такође су нека врста играња. Дете се најзад, мало по мало, умори непрестаним својим погрешкама, и уобрази једног тренутка, да има право кад каже, да родитељи греше, и оно се, наравно, радује тој погрешној идеји.

Мало озбиљнији је случај, кад дете прави омашку истине одговарајући на питања. Један малишан, кога мајка бејаше запитала; ко му је то и то казао, одговори: „Моја лутка!« То је лаж, потпуна лаж, рећи ће многи, нарочито још кад зна, да је тај малишан