Учитељ

О ДЕЧЈИМ ЛАЖИМА 29

вању змија, што би за ђаволасте мушкарце било врло интересно. Ко би могао рећи, да ови брзи и скоро неприметни покрети осећања у дубини свесности бића, праве из дечјег одговора лажи у правом смислу те речи 7

Изгледа, чудновато, али је ипак изван сваке дискусије, да у старешинским односима, што се тиче морала и дисциплине, родитеља према деци, ова често попуштају себи по које омашке истине. Врло мала деца, која су принуђена, да се потчине каквој наредби или казни, покушавају, да се постуже лукавством. Једна девојчица, кад јој је било седамнаест и по месеци, бацаше своје рукавице на земљу, кад је мати пењаше у кола. Мати подиже рукавице, и препоручи јој, да их више не баца. За један тренутак она оста мирна. Али после тренут размишљања она узвикну: „Мама, ено Бубо (псетој“. Мати се окрене да види, а мали ђаволак поново баци рукавице, и прене у смех; наравно да никаквог псетанцета није било. Ова врста мале преваре спада такође у ред детињих шала. Ну тек што је од овог доба прошло два месеца, она баци шољу за теј, и разби је; па како јој се мати приближаваше, она повиче: „Мама разбила, шољу; удрите маму |< Овде се не може говорити о превари. То је ресултат дечјег инстинкта, детета, које воли, да каквом шалом насмеје и сувише озбиљне своје старије.

Ну ово мало лукавство постаје озбиљније, кад је дете толико лукаво, да каквим лажним тврђењем обмане чак и мајчину оштроумност, као што је један трогодишњи малишан у тренутку свога гнева назвао своју мајку мајмуном; а кад му казаше да понови што је рекао, он одговори: „Казао сам, ла сам мајмун.“ Жаткад дете и не разуме да је питано. Једној девојчици беше криво, што јој је мати

нешто урадила, па је назва кукавицом; а после кратког ћутања,

она се поправи, рекавши: „Лутка је кукавица“.

Наша морална дисциплина може развити омашку истине на други н чин. Кад је казна извршена, и кад отац кајући се за своју оштрину, запита: ује ли ти жао 76 или: удар се не љутиш“, више је него извесно, да ће одговор бити: не, ма да то није истина. Ова лаж услед упорства још се јаче опажа, кад је дете затворено, а ручак му је одузет. Ако га сад запитате: „јеси ли гладан“ мали грешник угушује своја, чула и смело вам одговара: „ Нисам !< и ако потмули и очајни његов глас показује да је његова лаж скоро јуначка.

Довде смо покушали да покажемо, да су дечје омашке истине, каткад просте шале. А ако су озбиљнога. карактера, ипак имају у себи мало илузије; или најзад. ако су те омашке свесне, ипак им се порекло може наћи у „олакшавајућим“ околностима и у осећа-