Учитељ

ЕЊИЖЕВНОСР 14

На реду је педагошки чзанак О естетичком престављању света као главном послу васпитном, али пре него пређем к примедбама на сам чланак ваља ми поставити његову писцу неколико питања односно његове критике на (Учитеља" и «Наставника> од ове године.

Ударајући на чланак (Учитељев» под именом «Народне педагогије» писац помињб како је педагогија «научни систем појмова о намерном стварању извесне психичке унутрашњости.» Писац даље замера чланку «Учитељевом» «очи на север», што се у њему вели, да Хербартова педагошка, шеола шири формализам и шаблонизам, па вели, да се баш и развила бората литература Хербартове школе из борбе против Формализма и шаблонизма. Нек је тако, па ипак могло би се поставити питање: да ли се може војујући против Формализма и шаблонизма у једном облику пасти у исти формализам и шаблонизам само у другом облику % Могло би се запитати, да ли изразу стварање има места у науци у опште и педагошкој на посе, и да ли придевак «научни» не доводи у сумњу саму науку

А говорећи о «Наставнику» писац вели, да су његови педагошки

чланци 623 дубље педагошке студије, и да у опште узев ти чланци нису плод дубљих студија о намерној конструкцији и развијању психичких појава; Питање је, да ли и најдубље студије на том пољу нису по неопходности на самој површини, као п то, да ли може бити, и како какве намерне конструкције психичких појава, и да није та конструкција одређена конструкцијом саме природе васпитаникове“ Толико о критици пнишчевој на «(Учитаља» и «Наставника» а сад прелазим на поменути чланак.

У Архиву пма три педагошка чланка којима је у главноме једна иста + садржина: нагласак моралног васпитавања, као главног и јединог васпитног циља; сви су осенчени бојом школе Хербартове, а последњи на реду, који пстичем на прво место, Хербартовац је не само садржином него и стилом и појединим изразима. Дакле:

П О Естевтичком престављању света, као главном послу васпитања.

«Код наб се, вели писац овог чланка, питање о моралном васпитавању у ошште врло ретко узимало у претрес, а им кад је то било — било је без дубљег познавања оног правца у педагогији, који ставља образоваље јаке, свестране, моралне воље, (која се огледа у моралном карактеру) на чело целокупне педагошке зграде.» И то што се досад није чинило писац хоће да учини; хоће да покуша изнети: (су чему се састоји очигледност моралне наставе.) Да видимо како ће то учинити; «Онако исто, вели он, као што одлучивањем постаје морална идеја из мноштва, одношаја човечје воље према другим вољама —- тако исто мора да постане у васпитанику морална идеја тиме, што би се поступно увео у читав низ сличних конкретних одношаја воља човекових, те да свиз њих морална идеја сама појави.» Дакле, да моралност буде унутрашњи доживљај чијим ће се понављањем утврдити оно што је опште, и с тога се јавити опште осећање допадања —- карактеристични знак естетичких одношаја, воља. Тако ће се естетички одношаји воља унети у васпитаника, као одредница одлучивања, и постати унутрашња покретна сила одређене воље; а тиме се опет долази до сазнања моралног закона до правила живота — до дужности.