Учитељ

књижевност 79

«Настава треба да образује вољу, а то се постиже стварањем и раздвајањем извесних интереса, који нису што и воља али најлакше прелазе у вољу, то, јест, постају воља. Интереси су дакле прелаз од знања к вољи; они су спона која везује знање и вољу. Без те везе знање које се тече у настави, не би служило остваривању васпитног задатка, па дакле ни моралној кузтури... И тиме је одговорио писац чланка на питање, како знање може послужити васпитном задатку, и сад му је јасно како треба разумети Хербартову изреку, да образовање карактера ваља почети образовањем мишљења.

И како од интереса, од тога места преко кога се прелази од знања ка вољи све зависи, то се плсац труди да појам његов како ваља истакне. За њега су двојаки интереси: једни посредни, који су везани за личне материјалне користи. «Такви су интереси у највећој противности са општим васпитним задатком... јер искључују свако идеалисање и одушевљење за предмете, који не служе непосредној личној користи». У другу врету долазе «непосредни интереси, то јест, ученици треба да раде ради садр' жине наставних предмета, коју цене, па у учењу налазе уживања, и осећају задовољство без икаквог обзира на личну корист».

И ако су ти чисто интелектуални интереси јаки «онда се из њих мора да развије воља». Нарочито ако су за то наставни предмети подесни и метода добра. А умно савршенство по писцу баш и јесте потребно за веће и правилније морално развијање «јер по речима Хербартовим: тупоглави и празноглави не могу се ни у моралу уздићи». У непосредне интересе ставља писац и симпатичне интересе, који се развијају у друштву на што нарочито ваља обрнути пажњу васпитачу. Сличан одговор на питање, како се знањем образује воља даје нам и чланак.

ТУ. Поглед на педагогију

Поред осталог у том чланку вели се: «Међу свима способноетима људским најплеменитија је умност и слобода воље, која ве од умности не може одвајати. Она произлази из живота престава и од њих зависи... блесави немају врлине, разумност је принцип моралу», и по томе главна задаћа наставе. И по што је тако утврђена основа. моралу опет се вели да: «Овако знање остаје без примене до год осећање на њега не утиче». Већина људи зна шта је добро па ипак не чини то. «јасно је дакле, да у многим случајевима наше сазнање прелази у вољу као оно килус у крв, а у многим елучајевима ово не бива, за то је потребан посредник који ће извршити то претварање, као што је случај са скробом у шећеру помоћу дијастазе». И тај средњи члан налази писац у осећању, јер где преставу не прати осећање ту не може бити ни претварања, и то је осећање интерес. Буђење дакле и развијање интереса главни је васпитни циљ, а не мишљење и ум, не знање и техничка готовост. «Интерес је корен вољи, која се из њега рађа, као из цвета плод». ,

И тај интерес, тај корен воље без кога је знање без вредности дели писац са унутрашњег пеихолошког гледишта: на интересе интелектуалне, естетичке и вимпатичке. У последњу врсту иду социјални и верски инте—