Учитељ

ЧИТАЊЕ РУКОПИСА У основној школи 107

год. Научено у томе времену није се могло лако заборавити, боље се у школи савлађивало, а није се имало много шта ни учити, те су читању и писању посвећени били скоро сви часови намењени похађању основне школе. По новом уређењу тежи се да се маса листом школује, уведена је обавезна настава, п ако се још ни приближно по селима не може да изведе, у великом је напретку бројем ученика према школи од пре 30. година. И кад је било могуће правити избор за школовање по развијености умној и физичкој, кад су могле бити пробе за извесно време, које ће дете остати као редован ученик а које се може ослободити, кад су деца била само из бољих породица по имућетву и васпитању, онда се и резултати, кад су други услови нормални, могли очекивати бољи.

Али има нешто, што садање нараштаје, позване да се брину о напретку писмености народне, не може одбранити од прекора за недовољну писменост коју пружа основна школа. Може се сматрати као утврђена истина да деца после основне школе, ако својим послом нису на то упућена, брзо забораве читање и писање, ако не са, свим, оно што „остане, несигурно је и недовољно. Код неких школа, чим деца изађу немају потребне окретности у читању и писању, а скоро из свију излазе деца која су у читању рукописа скоро са свим неписмена, и не умеју најобичније мисли да ставе на хартију. Кад сам народ увиђа корисност ппемености и даје и држави и општини за подизање и издржавање школа, право је да отуд добије користи које одговарају жртвама, да се може школованим дететом послужити у свом практичном животу, или да самом детету прибави знања корисна, изводљива и темељна, која ће наћи примене у животу. Хоће ли се и даље одржавати разноликост и површност у њој ћемо наћи тумач појаву, честом и жалосном: да родитељи не радо шаљу и друго дете у школу, кад су с једним опробали успех основне школе