Учитељ

•

ЧИТАЊЕ РУКОПИСА У основној школи 411:

вијен дух до остварљиве могућности, према узрасту и времену употребљеном на извођење наставе.

Видљиви недостатак занемареног писања, код мисаоних васпитача и наставника ствара тежњу у новије време, да се читању и писању да што више технике, а разумевања колико дају носиоци педагошких принципа новијега времена. Код писања ве васпитници привикавају на излагање мисли. Ова потреба, међу тим, не негује се према вредпости коју јој даје сам живот. Ретка је школа. која избацује нараштаје спремне на правилно псказивање онога што зна, што види, чује, у ошште онога што мисли. А још је ређа, или управо и нема у Србији да ученике у школи спреми у толикој мери. да су способна да читају разне рукописе, а те су потребе сеоског света најмногобројније, јер је однос појединих према држави у свима правцима и за све потребе основан на писаним тражењима и документима. Како да се задовољи овај захтев, да се задобије вештина читања рукописа у основној школи, јест предмет данашњег нашег расправљања.

На првом месту да се помене код данашњег рада оваквог какав је, шта посредно или ИН помаже читању А И

. Основно је правило, врло често превиђано у настави, да је прво јемство за правилност онога што је написано, да се прочита и одмах да се исправе случајне погрешке, правописне и знанствене, које се несвесно увуку у рукопис. Позната наклоност дечија, која произлази из природе тога времена, да се што пре пређе на други предмет, милији од писања, ако се код овога рада не сузбије утврђивањем навике да се увек прочита оно што се напише, створиће навику супротног значења т.ј. да се не прочита што се нашише. Дакле, ако деца задобију ону корисну особину, везану за врлине пажљивост и тачност, у томе ће већ бити почетак читања рукописа и ако свога.