Учитељ

~СњижЕевност

у сравњењу са другим знаковима. Помоћу њих дознаје ученик која су писмена средња, која висока, која ниска, а која дугачка. До овог сазнања. дете долази најлакше путем упоређивања, дакле пошто се пређе више пи“ смена од разних размера, а не ово овако код првог писмена. И ако овај носао никад не задаје тешкоћа ни ученику ни учитељу, ми бисмо опет Сили за то, да се томе циљу одреди последња врста у свакој лекцији, где би ново слово у вези с другим било уврштено у границе помоћних линија. Ну то ни пошто не сме бити у почетку лекције, у облику њене прве врсте, као што је то сасвим погрешно у буквару г. Јовића. а ево зашто: од 30 писмена у Јовићевом буквару само су два издвојена и осамљено представљена на челу лекције, сва друга писмена везана бу у склопу основне речи, а за тим су уквржени у помоћне линије, које су њин типски облик испресепале уздуж и попреко, тако, да је јасни преглед писменог облика и његових делова немогућ и тиме врло отежан, те је очевидно, да је на тај начин јако отежано јасно попмање и схватање писменог облика. У пређашњем буквару је тај део врло подесно био постигнут тиме, што је ново писме било изложено другом бојом, чиме је задобивена и подлога за јачи интерес. Овако пак, као што је у г. Јовићевом буквару, не одговара никако циљу, и само су без потребе замршени облици писмена и знатно је отежано њино јасно схватање. Помоћне линије имају више, као што напред рекосмо, калиграфбки смер, а првом делу буквара задатак је да да што јаснији појам о облику писмена. То пак, постизава се изолисањем датог писменог знака, без везе с осталим писменима и бег укрштања и бркања ес помоћним линијама, или се то постизава представљањем у другој боји н у што већем облику. Уосталом и само растојање помоћних црта врло је погрешно у буквару г. Јовића обележено, јер одстојање и горње и доње спомоћне од главних линија, узима се за један и једну чегврт даље него код главних линија, што се да опазити и на свакој таблици а и вел. и школској табли.

Г. Јовић је унео у лекције букварског дела свога уџбеника све црте н вијуге као генетичне састојке дотичног писмена. Ну то је из основа погрешно. Овим цртама и вијугама није овде место већу Упуству за буквар, јер оне су предмет наставничког показивања, т.ј. сваку ту црту и вијугу мора наставник да показује на табли, по начелима генетичког метода, где деца треба да виде само постанок и развој речених облика. За саставне делове .појединих писмена у калиграфији важи исто што и за огледе за цртаље. Они су предмет наставног показивања нити се ова методека радња икада сме обићи. И за то уношење облика и примерака за краснопис и цртање у буквар не само што не износи ништа ново и оригинално као што је то г. писац мислио, него је своди код бесавесних наставника на ·механизовање, јер ће они од бухвара сада наћи згодна заступника остављајући га деци, да тај део сама цртају како сама за најбоље нађу. 5

У првом делу буквара главно је то, да почетник добије појма о томе, како се гласови бележе писменим знацима, и да облике тих знакова што боље схвати и утуби. А ти облици само ће му се онда јасно представити кад се не бркају ни чим. Цртама и вијугама је место у уводним вежбањима, и то у оној партији њина рада, којом се дете епрема за писање пи