Учитељ

“

гвњижиевност 111!

вежба се у правилном седењу, правилном држању тела, руке прста и разног оруђа за писање. Тек пошто се овај посао ваљано сврши у уводним вежбањима, може се прећи на буквар а пре тога ни пошто. Тако учи методика. Овака самовољна практика није дозвољена чак ни кад би је г. писац примењивао на својој сопственој деци, а камо ли у јавној настави. И ето тај је господин одређиван за надзорника основних школа, да упућује, да надгледа и оцењује рад онога, који то без сумње боље ради од њега !

Што се тиче нормалних речи и њихових слика имамо да кажемо у главноме оно, што смо казали приликом говора нашег о тако званој «Словарици». Изузимајући слику сена која је испала врло незграпно, скоро све су остале слике из пређашљег буквара г. Чутуриловог.

И ово је учињено, кажу, и поред протеста власникевог. Чудновато. А п зашто не, кад код нас не постоји закон о књижевној својини. АЛИ код нас, наставника омладине требало би да важи опај други куди камо важнији закон, но што је закон позитивни, а то је закон часности, којим ми, васпитачи, треба да претходимо својим васпитаницима примером. ну и оно мало промене у распореду ових присвојених речи, што је писац учинио испало је на горе. Тако, он поред слике срп и око нема основне речи, а то због тога, што су оне неподесне дз се њима отпочне.

Исто је тако неправилно, што писац није био у стању да за гласа нађе подеснију основну реч, где тај глас има у њеном прочељу, већ мора да је издваја о краја речи оса. Овај недостак је г. Чутурило био исправио у паследњем издању свога буквара, те се чудимо што писац није позајмпо и ову ствар кад је добра. Још горе је код нормалне речи сено, гле се нови писмени знак издваја из средине речи, као што је тај случај и код г. Јовићеве Словарице, као што је напред утврђено. Ово је једна врло крупна мана у буквару. То издвајање, гласа којп нам треба из средине, дозвољено је само при усменим вежбаљима и захтевима методичним приликом, растављања речи на њихове еломенте, али у буквару не сме то никако бити. И чудо је како је уџбеник поред тако крупних мана п могао бити примљен без псправака, претходних !

У многим вежбањима и појединим лекцијама има сијасет речи и реченица, које ту нису на свомо месту. Тако у 93 вежбању код писмена «ћ> у последњем одсеку, у девет целих врста ово се писме само у две налази. Овако сувишних речи има тушта и тма у свима вежбањима, кад је циљ тих речи и реченица ту да се у њином оклопу налази и вежба ново показани писмени знак. МИ где онда да се учи тај знак у свима могућим говорним односима, ако не у лекцији, која јео искључно томе намењена, и на што трпати речи без новог писмена, кад их се може наћи и с њиме2 : у

Може се рећи да је г. Јовић прилично срећан био с избором речи које се читају испод насловних слика. То му је готово понајбоља страна у буквару. Али ту је упао у другу методску погрешку. Тако, он је доследно провео кроз цео први део буквара до великих слова раздвајање речи на слогове. Та погрешка је врло замашна. Тиме се деца управо и приучавају штетној навици да рашчпитавају, а не да цео склоп једне речи, на један мах џрегледају, схвате и изговарају, што и јесте прави пиљ букварске маставе. То исто важи и за вежбе у шчитавању код писмена о, а,