Учитељ

К 250 КЕЊИЖЕВНОСТ

љивост свога предузећа у Најхофу, да је продавао од свога личног иметка све што се могло продати, давао у залогу све што се могло заложити, само да спасе завод и осигура опстанак уточишта. На послетку. дошло је време кад се није пмало шта продати ни давати у залогу. Становницима његовог уточишта претила је опасност да не помру од глади, и тек тада, пошто је дошао у питање и опстанак његове породице, реши се он да распусти завод, али опет кујући планове како ће други установити.

«Мој са план није остварио, пише он у својим забелешкама, «но са великим напрезањем на разним опитима стекао сам довољно искуства, и сазнао праву истину. ,Ја никада нисам био боље уверен у остварење мојих планова као тада, када ми није пошло за руком да их остварим. А сад је више него икада жудило моје срце намишљеном циљу»....

На споменику Песталоцијевом у Ивердону урезана је карактеристична

' изрека: «Све за другога а за себе ништа.» Овом изреком потпупо је окарактерисан живот овога великог човека. Јер, зацело, као црвен кончић провлачи се кроз цео живот Песталоцијев саосећање и пожртвовање према људском роду. До краја живота свога он је остао "непсправими идеалиста, који се није могао да помири с немаштином која прати масу народа. Главни мотив његовога рада за време целог свог живота, била јео одиста жеља, ако не да уништи, а оно бар да ослаби.ту ужасну беду, од које народ пати.

· Ако посмотримо све чињенице, које су створиле у детињству Песталоцијевом погодбе за доцнији карактер видећемо, да је породични живот његов и прве околности које су- га опкољавале у детињству, имали јаког утицаја, може се рећи прееудно одређивале карактер у његовом животу. Деда свештеник, пријатељ народни, стриц и отац лекари, чије су симпатије према сеоском становништву велике, љубав материна и прерана смрт очева, усљед чега је већма био изложен утицају женског васпитања, беда и невоља у кући —- све је то створило, управо рећи укоренило ону без= граничну љубав и саосећање «народу који страда.»

Ну право је царство Песталоцијево било међу децом. Његова љубав.

према њима може се рећи да је била безгранична. У Најхлеру, Станцу, Бургдорфу он се предаје деци свом душом. Ма да су долазила деца у те заводе из најгорих друштвених елемената, ма да их је било са свима могућим страстима и пороцима, да би се многи гнушали и да их погледају, никада он није малаксавао у свом послу ни губио својих симпатија. Том безграничном љубављу он је чудеса стварао; њоме је кравио ледена ерца несрећника који налажаху уточишта у његовом дому; њоме их је освајао и придобијао, њоме их је савршено исцељавао.

Ово неколико илустрација наведосмо из живота Песталоцијевог ради тога, да обратимо пажњу на сличан карактер његов, који нам износи пуно поука и угледа.

У кљизи, чији наслов горе исписасмо, и чију садржину изнесмо у кратко, описан је цео живот овога великог човека врло лепо, занимљиво и детаљно. Његов живот, и као јавног радника, и као хуманисте, и као . педагога, треба сваком српском учитељу да је познат, ида му служи као углед. С тога хвала преводиоцима, који се латише посла, те нам у лепом српском преводу пружише његов живот. Не можемо а да им с пријатељске стране не замеримо на ону масу штампарских погрешака, недосљедности у ортографији и на понеким манама, које баш јако падају у очи и дају

ка

У