Учитељ

СВЕ У СВОЈЕ ВРЕМЕ 431

више пута. и докле год могах догледати, видех своје ученике где стоје пред школом. Љубав ђачка — то је највећа награда учитељу.

Тек сутра дан стигох у „место опредељења“. На први поглед учини ми се све лепо: село велико, има лепих кућа, види се да је богат крај; школа по плану, двориште пространо. „Бог' ме ти ја имам виле среће него што мислим. Хтедоше ме ваљда кавнити, кад ме премештају бег молбе, без праве потребе, а оно гле! овде је све боље и лепше него тамо од куд долавим..,“

Учитељ Никола, на чије сам место дошао, премештен је у оближње село. Сачекао ме је, „да ми преда дужност и да се, вели, уповнамо“.

Провели смо три дана заједно. Николи се није ишло одавде, где је живео седам година, где је, како он вели, провео доста лепих и слатких дана, а трипут толико горких. Причао ми је опширно о себи, о сељацима из ове околине, па опет о себи. Ја кад уграбим који тренутак да проговорим, упитам га по штогод о школи, он ми олговори укратко, или ме просто остави бев икаква одговора.

Никола је из источних крајева наших. Као дете сиромашних родитеља, много се намучио, послужујући и учећи школу. Кад сврши четврти разред гимназије, оде у Бословију. Из друге године Богословије изиђе болестан, да се лечи и више се не врати у школу. Кад је овдравио, тражио је и добио учитељску службу. да двадесет и три године службе ово му је трећи премештај. жКивећи скромно, како није био изложен никаквим трошковима, заштедео је лепу суму новаца.

— Био сам, говораше ми Никола, жељан и лепа одела и добре хране. Али сам штедео „беле паре за црне дане.“ Сањао сам о лепшем животу. Мислио сам: имаћу некад да трошим и за другога, па да сене трпи оскудица онда. Не хтедох се женити у младости, бојећи се сиротиње _ и невоља.

Пре шест година — био сам већ у овом селу — одох на Светога Саву у варош. Учитељи су давали вабаву,