Учитељ

СВЕ У СВОЈЕ ВРЕМЕ 495

Прође ми једаниут кров главу да није, може бити, пошла за ме само вбог... Али, не! То не може бити! Онај осмех њен, лепши него сунчани врак, сведочи ми да је У ње чисто срце, да је она невинашце.

За време ферија били смо код таште десетину дана. Том приликом свршили смо и један важан породични по сао. — Ташта моја није имала готових новаца, те ми није ништа ни дала ув Јелу, нити сам ја опет тражио. новаца. Али она има кућу своју, коју даје своме детету. () свадби не имадосмо времена да свршимо пренос тапије. Сад је то ваљало учинити. Али како је на кући било 150 дуката дуга са 12', ташта ми предложи да ја тај дуг исплатим, да се не би плаћао толики интерес, и да би Јела примила кућу без дуга. Ја сам брво срачунао __ управо Јела је рачунала — да баш мој интерес, наш интерес налаже да то учиним. И учинио вам. Ја сам подожио паре, Јела је добила тапију од куће, и уз то је начињен писмен уговор, да ташта за живота седи у кући без кирије.

Остатак ферија проведосмо у Београду и на путу, обилавећи неку, ближу и даљу, родбину Јелину. Провели смо се свуда не може бити лепше. И ја сам се обукао, наместио бе, нико не би рекао да сам сеоски учитељ. Другови, с којима сам се сретао, не могу да верују својим очима, да сам ја од једном постао тако фини. Јела ме научила да носим горњи капут преко руке, да се држим круто. Кад пођемо коме у посету, она ми, уз пут, казује како ћу да седим, шта ћу да говорим, како да се покдоним. Ја сам јој био добар ученик. Али и умела је лепо да ми објасни: „Ја се бојим, Никола, да ко не рекне: Гле! како се она обукла и наместила, а он иде у ружном оделу, што му она не дада се лепше носи“...

Пред полазак из Београда, Јела ми рече: да купимо_ што од намештаја за нашу кућу у вароши, па кад дођемо из села, да не морамо да се служимо стварима материним. И то послушах.