Учитељ

РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

ПН НИ вв не а

ДРУШТВЕНОСТ И СИМПАТИЈА

Х. Спенвер

Е ен

(СВРШЕТАК) И |

Тај се компромис видно испољава, у специјализирању

симпатија. Где је социјална сигурност условљавала извесно

неуважавање или презирање саосећања, тамо. се оно ноти- ·

_скивало и сузбијало, крећући се непрестано у једном правцу; али напротив, саосећање је расло и снажило у оним правцима где је позитивно деловало за добро и напредак целога друштва, или онде, где његовом напретку није сметало. На први поглед могла би се осумњичити могућност једног таког специјализирања, али неки при-

мери могу уверити да та могућност постоји, и да је са

свим у складности то специјализирање са познатим биолошким начелима.

Нама је довољно познато како у телесној, тако исто и у духовној Форми оно прилагођавање, помоћу кога су извесне радње с почетка непријатне, да чак и болове причињавају, а доцније, честим понављањем, постају све мање непријатне, и све мање болове причињавају. Ми знамо да се осетљива кожа лако може орањавити кад се трља по њој; али чешћим трљањем она постаје све неосетљивија и све дебља, као што је познато и то, да навикавање чини да се лако може да поднесе несрећа која у први мах изгледа тако ужасна, да се у опште не може поднети. Ти примери управо потсећају читаоца и на велики обим примене тих општих принципа. У случају, који ми овде посматрамо, та је примена довољно јавна. Где су такве околности да често изазивају и надражују симпатетични бол, то ће, околностима, тај бол вве мање и мање бивати надражљив на сипматетичном шуту: он ће се у том правцу развити до извесне моралне отупелости. То нам лепо објашњује пример, који нам какав хирург даје. Медецинар, ђак, често се пута деси да услед симпатетично надраженог бола падне у несвест кад први чут присуствује операцији каКвој, али је најзад у стању и сам да изводи операције, и ако не са свим без бола, а оно без великог узбуђења

| 5 4 5