Учитељ

кова и мислилаца и данас као и у давнини тако рећи отворено је питање о суштини васпитања и образовања. Колико је мислилаца готово толико је и разних значења : сваки је, може се рећи, за столом својим склапао Формуле васпитања и образовања с тврдим уверењем, да у том и ни у чем другом лежи спас човечанства, а мали их је број, који су васпитну проблему решавали водећи рачуна о свима многобројним чиниоцима васпитања. Не треба се, према томе, чудити што су од васпитања разни

и махом немогућни успеси захтевани, а у колико је који

%

„век свеснији своје задаће, у толико ће већу тачност тра-

жити и у задаћама васпитања. Као год што се појавом Хришћанства начело морала нагласило свом снатом до крајњих идеалних граница у толикој мери, у којој га ни данас човештво није у стању асимиловати, а из узрока да би дотадашњој моралној истурености било јача реакција, тако су први почеци педатошке науке стављали у дужност: умно образовање и гајење духа ФилосоФфеког, као главна начела васпитна. И ми видимо, како Сократ, Платон и остали налазе ерећу само у мишљењу и Философским спекулацијама, преносећи тај дух и на своје слушаоце. Али, поред све користи за дух од тих умних спекулација, оне се нису могле могле одржати, нити ће икада само то бити мета људскоме животу. Јер, за издржавање великог броја „умног пролетаријата“ био би потребан рад толиких других, да ови други не би имали када окусити пи мало са бесмртног врела, одакле они први црпе.

Морални принципи самим Фактом што су нераздвојно начело живота заједничког нису бар изриком нигда искључивани из задаћа васпитања, и ако се пак нису могли помаћи ни стопу даље сем толико, колико се кретао у напред умни и економски развој човештва.

После ових неколико кратких и општих погледа да приђемо ближе нашему васпитању.