Учитељ

598 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

угао у дворишту, на крову, у башти довикује: „памтиш ли још, шта смо ми заједно преживели, како се ти онда радоваше и плакаше 7“ Ко може у души прећи поред школе, а да не помисли на узвишене тренутке, дубока осећања и свете намере које је настава будила, па да се још не сети безазлених дечјих зађевица2 А колико зна да прича о веселим играма, биткама и борбама поље, коколико шума и ливада о срећним данима школског ОДмора, како нам неко тихо местанце говори о смелим плановима које смо негда кројили 2 Тако, дакле, изгледа, као да су наша најдубља и најјача осећања прионула. За земљиште домовине, као да су у њему закопана, као да су ти објекти с нама преживели све што је у младости наша осећања покретало, да су с нама симпатисали: радовали се и туговали. Они то зацело не могу; они су били неми и безосећајни знаци наше судбине, и не изван нас, него у нашој души могу се само извршити она унутрашња везивања наших осећања с безбројним објектима домовине. Они су давали материјал за представе за које су прионула поменута стања душе; они су били често не само неми посматрачи, него и узрок и предмет њихов. По једном важном пеихолошком закону, с једним осећањем увек се везују она опажања, оне представе из домовине, које су ступале једновремено или у узрочној вези с њим у свест. Што смо у тренутку видели, што је изазвало у нашем срцу радост или бол, што нас је опкољавало и живо занимало, — то у исто доба чинимо сведоком наших покрета осећања. На тај су начин постала везивања представа, које се никад не могу уништити и чији се делови с нарочитом лакоћом репродукују. Тако је и могуће, да нас објекти домовине могу опомињати на осећања и испољивање воље у нашој младости. .

Дакле то су не само најранији и најважнији кругови мисли, основни редови представа, него и јака осећања,